Литванија (Еrasmus + , Jobshadowing mobility activity, Vilnius, Lithuania, 24 – 28. November 2025.)
До пре неколико недеља тешко да бих могла да набројим све прибалтичке земље. Сада знам да су то Летонија, Естонија и Литванија, а програм Еразмус + омогућио је мојој колегиници Биљи Пршић и мени да последњу недељу новембра проведемо у Литванији и будемо гости гимназије Avižienių.
На том, до скоро непознатом северу Европе, живе неки тихи и питоми људи, којих је упола мање него нас, у земљи нешто мањој од Србије. Научиле смо да су већ двадесет година у чланству Нато пакта и Европске уније, и да параметри говоре у прилог литванске економије и развоја.
У њиховој школи смо као ,,сенке“ (Jobshadowing mobility activity) пратиле наставу природних и друштвених предмета, курсеве музике, драме и глуме, ишле у суседни Каунас на час хемије, у лабораторију скривену у катакомбама.
И шта смо виделе и научиле?
Виделе смо уредну, сређену и организовану школу где се и на минусу и док пада снег ради и гради. Настава је организована од 8 до 5, на три језика, и тамо под једним кровом, када звоно запева неку савремену и познату мелодију, трче и друже се матуранти и они мали из основне школе и нико ником не смета. И сви носе исте дуксеве са амблемом школе, воле одбојку, ручају заједно у кантини, возе се жутим школским минибусом, и два пута годишње, са професорима и родитељима организују пикник у шуми поред школе.
Тамо се учи и ради у малим групама, користе се многоооооо паметне табле, све ради на клик, све је повезано и брзо, а наставници користе платформе које омогућавају различите методичке приступе на часу. Тамо наставници имају своје место за одмор и једном недељно кратке састанке са управом где се решавају недоумице и проблеми.
Тамо смо моја колегиница и ја професионално расле, у нама су се родиле неке нове идеје, али и поред свега онога што желимо, а немамо, схватиле да се не разликујемо у приступима, организацији часа, да знамо исто и пружамо исто…Али…
Разликују нас услови рада…многоооооо…
Демокрит је рекао: ,,Наде образованих јаче су од богатства неуких.“ После Словеније, Бугарске, Португала и сада Литваније, као мантру понављам: НАДА ПОСЛЕДЉА УМИРЕ!
Слађана Дамњановић, професор
