На овој планети има тако много култура и тако много језика које оне поседују. Језик је суштински део културе, јер особине везане за одређени језик се видљиво односе и на саму културу, а употреба језика кроз историју сваког народа нам може рећи свашта о њиховим искуствима и обичајима. Али шта то значи за српски језик? То намеравам да истражим у овом раду.
Србија је увек имала посебан идентитет као нација. Један смо од најстаријих народа и одувек смо били културно хетерогени. Иако је форсирано хришћанство доста утицало на нашу културу, она је ипак остала живахна кроз историју. Откад су Ћирило и Методије проширили писменост, настала су многа писана дела, од којих су за нашу културу најзначајнија житија, епови и песме. Чак и када су над нама управљали други народи, што је било стање наше државе током већине наше историје, успели смо да одржимо наш идентитет. Нарочит је пример Аустроугарске након Друге сеобе Срба, када су власти хтеле да нас покатоличе и лише нашег наслеђа, али ми смо наставили да га одржавамо. Убрзо после ослобођења од аустроугарске власти, Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић су установили наш језик и писмо какве их данас знамо, и поред свега што им је стајало на путу, они су се изборили за своју државу и успели да створе баштину коју и данас чувамо. Време пролази и доноси све више и више битних писаца нашој култури. Када је Иво Андрић добио Нобелову награду, то је био један врло значајан тренутак за нашу државу. Свет је коначно видео праву лепоту нашег културног наслеђа. Једна мала нација се уздигла и проширила свој дух на велике даљине. Романи као што су „На Дрини ћуприја“, којих имамо много, користе лирски стил писања да искажу унутрашње и спољашње животе нашег народа, као и других народа са којима живимо, на један врло упечатљив и осећајан начин. Страни обичаји су објашњени страној публици на начин који сви људи из свих делова света могу да разумеју. Сви знамо дух српских села и српског тла – борба, заједница, фолклор, традиција, баштованство, породица, и сви се поносимо тиме и трудимо се да то очувамо. Англо-американизација се шири по целом свету, и не можемо да је не прихватимо, али верујем да постоји могућност да се помире културне дивергенције и стари обичаји. Сваки језик има свој звук – на пример, француски има романтичан звук, немачки ауторитативан, латински мудар и тако даље, али наш језик има звук који се издваја међу другима. У духу нашег језика су оштрина и лепота, јасноћа и прецизност, приповедање и поезија. Постоје многи разлози зашто треба да волимо и ценимо овај наш језик, и ово су само неки од њих.
Истина је да ја, као и многи млади људи данас, не поштујемо довољно лепоту нашег језика. У овом модерном времену лако је заборавити традиције своје отаџбине, нарочито када си рођен годинама након оног времена када су те традиције цењене као темељ наше државе. Али као песникиња и као потомак свога тла, моја је дужност да се прикључим многима који бране свој језик, јер ако се не потрудимо, постоји опасност да у скорој будућности изгубимо оно што нисмо довољно ценили.
Милица Ђорђевић 4-1
