Na ovoj planeti ima tako mnogo kultura i tako mnogo jezika koje one poseduju. Jezik je suštinski deo kulture, jer osobine vezane za određeni jezik se vidljivo odnose i na samu kulturu, a upotreba jezika kroz istoriju svakog naroda nam može reći svašta o njihovim iskustvima i običajima. Ali šta to znači za srpski jezik? To nameravam da istražim u ovom radu.
Srbija je uvek imala poseban identitet kao nacija. Jedan smo od najstarijih naroda i oduvek smo bili kulturno heterogeni. Iako je forsirano hrišćanstvo dosta uticalo na našu kulturu, ona je ipak ostala živahna kroz istoriju. Otkad su Ćirilo i Metodije proširili pismenost, nastala su mnoga pisana dela, od kojih su za našu kulturu najznačajnija žitija, epovi i pesme. Čak i kada su nad nama upravljali drugi narodi, što je bilo stanje naše države tokom većine naše istorije, uspeli smo da održimo naš identitet. Naročit je primer Austrougarske nakon Druge seobe Srba, kada su vlasti htele da nas pokatoliče i liše našeg nasleđa, ali mi smo nastavili da ga održavamo. Ubrzo posle oslobođenja od austrougarske vlasti, Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić su ustanovili naš jezik i pismo kakve ih danas znamo, i pored svega što im je stajalo na putu, oni su se izborili za svoju državu i uspeli da stvore baštinu koju i danas čuvamo. Vreme prolazi i donosi sve više i više bitnih pisaca našoj kulturi. Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, to je bio jedan vrlo značajan trenutak za našu državu. Svet je konačno video pravu lepotu našeg kulturnog nasleđa. Jedna mala nacija se uzdigla i proširila svoj duh na velike daljine. Romani kao što su „Na Drini ćuprija“, kojih imamo mnogo, koriste lirski stil pisanja da iskažu unutrašnje i spoljašnje živote našeg naroda, kao i drugih naroda sa kojima živimo, na jedan vrlo upečatljiv i osećajan način. Strani običaji su objašnjeni stranoj publici na način koji svi ljudi iz svih delova sveta mogu da razumeju. Svi znamo duh srpskih sela i srpskog tla – borba, zajednica, folklor, tradicija, baštovanstvo, porodica, i svi se ponosimo time i trudimo se da to očuvamo. Anglo-amerikanizacija se širi po celom svetu, i ne možemo da je ne prihvatimo, ali verujem da postoji mogućnost da se pomire kulturne divergencije i stari običaji. Svaki jezik ima svoj zvuk – na primer, francuski ima romantičan zvuk, nemački autoritativan, latinski mudar i tako dalje, ali naš jezik ima zvuk koji se izdvaja među drugima. U duhu našeg jezika su oštrina i lepota, jasnoća i preciznost, pripovedanje i poezija. Postoje mnogi razlozi zašto treba da volimo i cenimo ovaj naš jezik, i ovo su samo neki od njih.
Istina je da ja, kao i mnogi mladi ljudi danas, ne poštujemo dovoljno lepotu našeg jezika. U ovom modernom vremenu lako je zaboraviti tradicije svoje otadžbine, naročito kada si rođen godinama nakon onog vremena kada su te tradicije cenjene kao temelj naše države. Ali kao pesnikinja i kao potomak svoga tla, moja je dužnost da se priključim mnogima koji brane svoj jezik, jer ako se ne potrudimo, postoji opasnost da u skoroj budućnosti izgubimo ono što nismo dovoljno cenili.
Milica Đorđević 4-1
