Razmena sa školom ,,Galileo Galilej” iz Ostilje (Italija) – u Kruševcu od 17. do 24. novembra 2024.
Zamislite klasičnog Srbina kada čuje da treba da ugosti Italijana i osvetli obraz kuće. E pa, kod maturanata Kruševačke gimnazije pripreme su trajale nedeljama, od menjanja fasade na kući, spremanja bogate srpske trpeze, pa do prelistavanja svih poređanih knjiga na polici da bi bile savršeno ujednačene po visini.
Naša Erazmus pustolovina, nakon dugog iščekivanja, kreće u nedelju uveče, kada smo ugledali lica starih poznanika, a sada već dobrih prijatelja. Pored upoznavanja sa našim roditeljima, upoznali su se sa tradicionalnim srpskim jelima – malo je reći da su bili oduševljeni, bila je to ljubav na prvi pogled sa sarmicima, burekom i pečenjem.
Ako mislite da im se svidela samo naša hrana, grdno se varate, bili su fascinirani lepotama i kulturološkim znamenitostima Lazarevog grada. Time što smo posetili Nacionalni muzej, Kuću Simića, Narodno pozorište i našu čuvenu crkvu Lazaricu, koja je ostavila poseban utisak na njih, zakoračili smo u delić srpske istorije.
Obilaskom Niša kročili smo u srce prošlosti, gde svaki kamen i ulica pričaju priče o herojstvu, raskoši i tradiciji koje su oblikovale naš narod u vreme Turaka. Kako bolje upoznati jedan narod, ako ne kroz njegov jezik i pismo, kao što stara poslovica kaže: ,,Dokle god živi jezik, živeće i narod”. Upravo smo to i ostvarili pomoću kaligrafske radionice. Osim kulturnog upoznavanja, fokus nam je bio i na biodiverzitetu, zdravom načinu života i sportu. Na jedan dan smo čak postali istraživači živog sveta i planinari Jastrepca. Na padinama Jastrepca, kroz istraživanje i osluškivanje prirode, uronili smo u bogatstvo biodiverziteta Srbije, a potom, na radionicama, upoređivali te živopisne slike sa raznolikošću italijanskih pejzaža, otkrivajući kako priroda priča različite priče, a ipak deli istu dušu. Sa Italijanima smo odmerili snage, ne samo u jezičkim dvobojima, već i na sportskim terenima, gde su reči zamenjene pokretima. Poslednji dan pretvorili smo u svečano finale – u grupama smo kroz maštovite prezentacije oživeli sve naučeno, a kruna našeg truda bili su zasluženi sertifikati. Što se tiče slobodnog vremena – nije ga bilo, jer smo se potrudili da maksimalno iskoristimo svaki trenutak. Svako veče smo ih vodili tamo gde uz šoljicu kafe priča i osmeh nikada ne prestaju, pa su za ovih nedelju dana s nama proživeli više nego za svojih 18 godina. A san? Njega smo ostavili za dane nakon pozdrava. Nakon burnog petka, gde su osetili pravi srpski duh uz naše narodne pesme i tradicionalnu atmosferu, pomislili su – ima li kraja! No, puni srpske energije i entuzijazma, nikada umorni, u ranim jutarnjim časovima, krenuli smo put Vrnjačke Banje. Nakon dugih šetnji, ukrcali smo se na voz, koji je vodio do poslednje stanice – uzbudljivog noćnog izlaska. Pod utiskom sinoćne večeri i bez trunke sna, ispratili smo Italijane, a srca su nam bila puna neispunjenih reči i neizrečenih osećanja, kao da smo zauvek zaključali jedan deo sebe u tom trenutku, znajući da je to bio poslednji put da ćemo ih videti, iako su nam se oči potajno nadale nekom čudu koje će sve promeniti.
Da li shvatiti ovo kao kraj? Razmena nam je donela trajne promene, koje nismo ni primetili dok nismo stali i pogledali sve ono što smo proživeli. Naučili smo da su razlike nešto što nas povezuje, a ne razdvaja, i da pravi prijatelji nisu samo oni koje viđamo svakog dana, već oni koji ostave tragove u našim srcima. Ispraćaj Italijana nije bio samo kraj jednog perioda, već početak nečega većeg – osećaja da su neke stvari večne, čak i ako smo kilometrima odvojeni. Ljudi koji su ušli u naš život kao stranci sada su deo nas, a mi ćemo ih nositi sa sobom u svim budućim danima.
Doroteja Bošković 4/1
Tea Zipalović 4/4
