Tekst koji sledi govori, ukratko, o stvarnim jezičkim potencijalima i o isto tako stvarnim pojavama nekorišćenja tih potencijala. Iako je to tema kojom bi se trebalo stalno i sistemski baviti, ovde ćemo joj, zbog Dana maternjeg jezika,  dati značaj teme dana.

( Autor teksta: Slađana Rakić, prof.)

„Sedma funkcija jezika“

(…Svaki govori svojim jezikom, čak i kad pomalo zna jezik drugog…)[1]

Ovaj naslov zapravo korespondira sa naslovom romana Lorana Binea samo na polju ideje isticanja još jedne funkcije jezika, koja je u Bineovom romanu nešto poput anticipatorske, a u ovom eseju, grubo rečeno, vaspitne. Pritom, tzv. vaspitna funkcija ne bi bila izdvojena od postojećih, u nauci o jeziku već definisanih funkcija, posebno kulturne, simboličke, estetske, ali bih joj posvetila pažnju iz par razloga. Pre svega iz razloga otežanog ostvarenja primarne, komunikacijske uloge jezika između učesnika u obrazovno-vaspitnom procesu sa suprotnih strana katedre, a zatim i iz razloga ubeđenja da se ta komunikacija može unaprediti do smislenog nivoa.

U tom kontekstu, još jedna asocijacija na Bineov roman zapravo je negativna. Po načinu na koji je pisan, ovaj roman donekle spada u talas književnih pojava koje bih opisno nazvala „jeretičkom književnošću“. Jeres o kojoj je reč nema filozofsku težinu, već se pre sastoji u dominantnom stavu pisca da ništa nije sveto, da se sve može ismejati, da je poželjan ton u pisanju ironičan i sarkastičan, da se može biti vulgaran i lakonski nihilističan, i to sve dotle dok „štivo“ drži pažnju čitaoca. Ovo naravno nije ocena pomenutog romana, već konstatovanje pojave, gotovo manira pisanja, koji poprilično odražava „poželjan“ način komunikacije, kako u pisanju, tako i u govoru. Ta komunikacija je sve više jezički redukovana dok se poruke pretežno prenose skraćenicama i znakovima.

O razlozima jezičke degradacije stalno se govori. Oni su mnogobrojni, od dominantne, lake zabave, nečitanja dužih tekstova, knjiga, nečitanja kao takvog, do preovlađujućeg izražavanja u postovima, tvitovima, sms-ovima, koji često ne zahtevaju više od površnog, nekritičkog pristupa. Odatle proizilazi i dalji stepen degradacije, odnosno, da bi takav sadržaj privukao i održao pažnju on mora biti senzacionistički, u najboljem slučaju duhovit, ali neretko je vulgaran i uvredljiv. Učesnici u ovakvoj komunikaciji zadržavaju se na nivou razmene informacija bez ostvarivanja misaonih procesa ili emotivnog uživljavanja, što bi trebalo da bude cilj jezičke komunikacije. Ukoliko učenici, kao populacija koja preovlađuje u opisanoj komunikaciji, gube interesovanje i načine da se misaono i emotivno uključe u jezičku komunikaciju sa svojim nastavnicima, onda je ta komunikacija unapred obesmišljena i trebalo bi insistirati na njenom osmišljavanju. Možda se način da poruka upućena učenicima bude razumljiva sastoji u odgovarajućoj promeni perspektive nastavnika (tačke gledišta, ali i jezičkih navika, usmenih i pisanih), u smeru ka učenicima, ali samo do izvesne granice. Ono što ne bi trebalo menjati jeste insistiranje na višeslojnosti jezika i na sugestivnosti umetničke reči. Takva komunikacija bi omogućila da se, putem jezika, ostvari i onaj deo obrazovnog procesa koji se tiče vaspitanja.

Ono što mi je privuklo pažnju kao profesoru književnosti i srpskog jezika, jeste zastupljenost teme vaspitanja u umetničkoj reči različitih književnih epoha. U priči „Najgori razred“[2] Milice Janković iz 1937. ova tema je gotovo eksplicitna. U njoj je višeslojna jezička komunikacija između nastavnice i učenica ostvarena sa idealnim ishodom. Ukratko, nova profesorka geografije, razumljivim pripovedanjem o očiglednim stvarima, iz perspektive onih koji usvajaju znanje, čini korak ka njima, ne gubeći pri tom atribute sopstvene profesije i pozicije u skladu sa njom. Usvajajući, na neki način, njihovu perspektivu, dočaravajući im lepotu bliskog sveta, ona ih zapravo razoružava davanjem. Utisak pripovedača kao jedne od tih „omađijanih“ učenica, da ih je profesorka na kraju časa gledala kao pažnje vredne ljude („…kao da nas , kao breskve ili ruže, bere u neku nevidljivu kotaricu“)[3] trebalo bi da bude željeni ishod komunikacije u obrazovanju.

Podrazumeva se da je snaga umetničke reči neka vrsta garanta emotivnog razumevanja učesnika u komunikaciji. Štaviše, na umetnosti reči, na svim njenim koloritima, arhaizmima, dijalektizmima, u procesu obrazovanja treba insistirati. Neke od tih potisnutih, čini se „zaumnih“ slika, mogle bi i danas biti „priručnici“ za vaspitanje. Satkane od emocije, ove su priče neretko deskripcijom raskošne, dok u dijalogu ponekad deluju nemušto. Tako su Stankovićevi junaci, od ljubavi, bola i inhibicija svake vrste, kao zagrcnuti i zadavljeni.[4] Sa druge strane, na sličan način inhibirani, Lazarevićevi junaci, nemušto govore, ali njihov jezik ima moć da deluje i menja. Dok Stankovićevi junaci, u nemoći da se izraze, propadaju, Lazarevićevi, snagom malobrojnih, pravih reči, vaskrsavaju. U samo par reči („Ako će.“) koje magijski ponavlja, Marica uverava Mitra da propadanjem materijalnog nije propalo ono najvrednije što su godinama stvarali.[5]

Jedna druga Lazarevićeva pripovetka, „Na bunaru“, govori o snazi prave pouke u formiranju mlade ličnosti. Junakinja ove priče, Anoka, nije naučena poštovanju, deljenju, solidarnosti, pa kao izgubljena luta po bespuću svog neznanja. Težina emotivne praznine koju usled toga oseća vapi za pravom reči i sigurnom rukom nekog „učitelja“:

I ovde se taj učitelj naizgled postavlja na stranu učenika, čini korak ka njemu, ali smisao svoje pouke ne umanjuje, već je, emocijom, održava. Đeda, najstariji i najpoštovaniji član patrijahalne zadruge, pomaže najmlađoj snaji, Anoki, da se suoči sa posledicama svojih reči i postupaka, i da se, po prvi put u svom mladom životu, postidi, pokaje i zavoli bližnjeg. Svojim postupkom on je dovodi do spoznaje onog što je u čoveku dobro i što je imperativ njegovog postojanja. Isto tako, magijska moć njegovih reči („Ko je i u čem uvredio, Bog ga ubio!“)[6] ne sastoji se u uobičajenoj moći kletve, već u mudrosti jednog životnog iskustva.

Primeri za sugestivnu lepotu reči mnogobrojni su, ali i primeri na temu vaspitanja putem snage reči nisu retki. Ono čime se iz njih može obogatiti jezička komunikacija u procesu obrazovanja i vaspitanja jeste utisak da poruka ipak ne sme biti lišena misaone i emotivne dubine, ma kolike prepreke na semantičkom polju morala da savlada.

[1] Loran Bine, „Sedma funkcija jezika“, Booka, Beograd, 2019.

[2] Digitalna narodna biblioteka Srbije, Knjige, Srpska književnost u 100 knjiga, Pripovedači, Milica Janković, „Najgori razred“, str. 357

[3] Navedeno delo, str.365

[4] Borisav Stanković , „Nečista krv“, Evro đunti, Beograd, 2008. str. 221-223.

[5] Laza Lazarević, „Izabrane pripovetke, Prvi put s ocem na jutrenje“, Evro đunti, Beograd, 2007. str. 62.

[6] Laza Lazarević, Izabrane pripovetke, „Na bunaru“, Evro đunti, Beograd, 2007. str. 127.