Дана 27.11.2024.године, у кабинету за музичку културу, одржано је вече посвећено филозофији, у оквиру манифестације новембар – месец филозофије.
Проводимо сате и сате питајући се, размишљајући, преиспитујући себе, а неретко и свет око нас. Наравно, све те дилеме долазе нам сасвим природно. Јер, како бисмо другачије упознали себе и овај живот који живимо?
Сви ми, који се врло радо бацамо у таква размишљања, посматрани смо као “људи са главом у облацима”. Неретко, чујемо и коментаре попут: ,,Дај, не филозофирај толико! “, са циљем да нас управо они “врате на Земљу”. Овај израз, у нашем говору присвојен је у сасвим погрешном, штавише, погрдном контексту. Не смемо поистовећивати филозофе и ,,филозофе”.
Дана 27.11.2024.године, у кабинету за музичку културу, одржано је вече посвећено филозофији, у оквиру манифестације новембар – месец филозофије. За организацију самих дешавања, заслужан је актив професора филозофије. Захваљући њима, ученици наше школе, припремили су за нас, уз њихову помоћ, програм који је у нама успео да пробуди и нека нова питања, али и да нас баци у дубља размишљања о неким нама већ познатим темама.
У само вече, увео нас је Саво Петровић, у улози водитеља, а програм је отворио Мартин Томић, својом интерпретацијом Сократовог монолога. Из овог монолога, сазнајемо Сократов став о филозофији. Наиме, он никада неће одустати од ње и прекорава све оне који је занемарују. На нама остаје питање, да ли да следимо његов пример?
Након тога, ученице Вишња Шаргић и Јелена Милосављевић извеле су свој дијалог на тему филозофије апсурда, Албера Камија. Ово нас је натерало да се запитамо, шта је оно што је заправо важно? Да ли такве ствари уопште постоје? Да ли су наши свакодневни поступци уопште важни? Да ли је нешто важно, ако му ми не дамо на значају?
Сва ова питања, ипак, остају само нама, баш таква каква и јесу. За сам крај вечери, ученици трећег разреда представили су нам дебату на тему ,,Смртна казна јесте адекватна казна за најтежа кривична дела”. Дебата је текла по свим својим прописима. Наиме, састојала се из два дебатна тима, за и против смртне казне. Сара Јаковљевић, Атанасије Матић, Софија Милојевић и Маша Николић у улози судија; Петра Пешић, Катарина Живковић, Магдалена Милановић и Стефан Станојевић као чланови „афирмативног тима“; Марија Чугаљ, Нађа Целић, Ангелина Мучибабић и Андрија Живковић као чланови „негативног тима“ и Ђорђе Миловановић у улози првог говорника, водили су планску дебату на тему смртне казне. Сваки од учесника имао је око минут и по за излагање свог аргумента, без икаквог прекидања.
Како смо се ближили крају, напетост је расла, како међу учесницима, тако и у публици. Обе стране, изложиле су разумне аргументе, па је самим тим и проглашавање победника представљало прави изазов. Ипак, на самом крају, победу је однео, слагањем публике и судија, дебатни тим који се залагао за смртну казну.
Иако се програм завршио након 45 минута, наши утисци свакако нису. По ходницма сте још увек могли да чујете живе разговоре ученика, који расправљају управо о свим овим питањима. Надамо се да ће се оваква интересовања задржати неко дуже време, баш оваква каква и јесу, природна и неспутана.
Ипак, најважнију поруку коју смо понели са собом исказала бих кроз Платонове речи: ,,Лако можемо опростити детету које се боји мрака. Права трагедија у животу су људи који се боје светлости”. Не плашите се да се питате, јер се овај свет другачије не може упознати.
Анђела Живковић 4/1
