Dana 27.11.2024.godine, u kabinetu za muzičku kulturu, održano je veče posvećeno filozofiji, u okviru manifestacije novembar – mesec filozofije.
Provodimo sate i sate pitajući se, razmišljajući, preispitujući sebe, a neretko i svet oko nas. Naravno, sve te dileme dolaze nam sasvim prirodno. Jer, kako bismo drugačije upoznali sebe i ovaj život koji živimo?
Svi mi, koji se vrlo rado bacamo u takva razmišljanja, posmatrani smo kao “ljudi sa glavom u oblacima”. Neretko, čujemo i komentare poput: ,,Daj, ne filozofiraj toliko! “, sa ciljem da nas upravo oni “vrate na Zemlju”. Ovaj izraz, u našem govoru prisvojen je u sasvim pogrešnom, štaviše, pogrdnom kontekstu. Ne smemo poistovećivati filozofe i ,,filozofe”.
Dana 27.11.2024.godine, u kabinetu za muzičku kulturu, održano je veče posvećeno filozofiji, u okviru manifestacije novembar – mesec filozofije. Za organizaciju samih dešavanja, zaslužan je aktiv profesora filozofije. Zahvaljući njima, učenici naše škole, pripremili su za nas, uz njihovu pomoć, program koji je u nama uspeo da probudi i neka nova pitanja, ali i da nas baci u dublja razmišljanja o nekim nama već poznatim temama.
U samo veče, uveo nas je Savo Petrović, u ulozi voditelja, a program je otvorio Martin Tomić, svojom interpretacijom Sokratovog monologa. Iz ovog monologa, saznajemo Sokratov stav o filozofiji. Naime, on nikada neće odustati od nje i prekorava sve one koji je zanemaruju. Na nama ostaje pitanje, da li da sledimo njegov primer?
Nakon toga, učenice Višnja Šargić i Jelena Milosavljević izvele su svoj dijalog na temu filozofije apsurda, Albera Kamija. Ovo nas je nateralo da se zapitamo, šta je ono što je zapravo važno? Da li takve stvari uopšte postoje? Da li su naši svakodnevni postupci uopšte važni? Da li je nešto važno, ako mu mi ne damo na značaju?
Sva ova pitanja, ipak, ostaju samo nama, baš takva kakva i jesu. Za sam kraj večeri, učenici trećeg razreda predstavili su nam debatu na temu ,,Smrtna kazna jeste adekvatna kazna za najteža krivična dela”. Debata je tekla po svim svojim propisima. Naime, sastojala se iz dva debatna tima, za i protiv smrtne kazne. Sara Jakovljević, Atanasije Matić, Sofija Milojević i Maša Nikolić u ulozi sudija; Petra Pešić, Katarina Živković, Magdalena Milanović i Stefan Stanojević kao članovi „afirmativnog tima“; Marija Čugalj, Nađa Celić, Angelina Mučibabić i Andrija Živković kao članovi „negativnog tima“ i Đorđe Milovanović u ulozi prvog govornika, vodili su plansku debatu na temu smrtne kazne. Svaki od učesnika imao je oko minut i po za izlaganje svog argumenta, bez ikakvog prekidanja.
Kako smo se bližili kraju, napetost je rasla, kako među učesnicima, tako i u publici. Obe strane, izložile su razumne argumente, pa je samim tim i proglašavanje pobednika predstavljalo pravi izazov. Ipak, na samom kraju, pobedu je odneo, slaganjem publike i sudija, debatni tim koji se zalagao za smrtnu kaznu.
Iako se program završio nakon 45 minuta, naši utisci svakako nisu. Po hodnicma ste još uvek mogli da čujete žive razgovore učenika, koji raspravljaju upravo o svim ovim pitanjima. Nadamo se da će se ovakva interesovanja zadržati neko duže vreme, baš ovakva kakva i jesu, prirodna i nesputana.
Ipak, najvažniju poruku koju smo poneli sa sobom iskazala bih kroz Platonove reči: ,,Lako možemo oprostiti detetu koje se boji mraka. Prava tragedija u životu su ljudi koji se boje svetlosti”. Ne plašite se da se pitate, jer se ovaj svet drugačije ne može upoznati.
Anđela Živković 4/1
