Miljenko Jergović: Trojica za Kartal
Kad film ili knjiga govore o istoriji, ili o nečem što će tek postati istorija, to je slično kao kad vam predstave nepoznatog čoveka pa ne znate da li će to što stoji iza njegovog lica i imena odjeknuti u vama, ili će samo proći mimo vas. Ali čak i ako samo prođe, ostaće bar neki obris u sećanju, makar bezimen i bezličan. Sadržaj čini tu bitnu razliku da li ono što nam je predstavljeno poimamo činjenično ili čitavim svojim bićem. Tako se i neki ratovi manje pamte iz istorijskih udžbenika, a pre zahvaljujući književnim delima o njima, kao što i neke političke krize trajnije ožive filmovi nego što to uspe političkoj istoriji.
Mogu reći da je i moja čitalačka glad rezultirala time da mi je npr. opsada Sarajeva u ratu devedesetih godina prošlog veka, postala bliža na osnovu umetničke literature, nego zahvaljujući svim političkim interpretacijama.
Pored dominantno strašnih, snažnih slika, zadržala bih se zapravo na jednoj priči, možda najantiratnijoj koju sam u poslednje vreme pročitala. To je priča iz zbirke Trojica za Kartal Miljenka Jergovića i zove se, tako jednostavno: Lijep dan. Priču pripoveda jedan od likova, ispostavlja se vozač visoke političke ličnosti.
Kao i sve „naše“ priče, i ova jednim krajem potiče iz prošlosti, i to one prošlosti u kojoj su se unutar istog naroda uspostavile suparničke strane. Onda je, apsurdno, u zajedničkim šumama nastupilo međusobno ganjanje i ubijanje, sa krajnjim ishodom koji se ne može rešiti lokalno, već jedino uz mešanje nekakve tuđe politike. I onda se sve završi. Zvanično genijalno. Nezvanično nesrećno. Ali, nažalost, samo do sledeće prilike.
Na osnovu takve priče bi lik pripovedač mogao pronaći u toj prošlosti razlog za sopstvenu mržnju i osvetu. Ali je ne nalazi. Ili bi zbog škrtosti prirode prema njegovom gradu, mogao da navede malodušnost kao izgovor za bilo kakvu borbu, uključujući i onu sa samim sobom. Ali je ne navodi.
On se zatim zadržava na tom osećanju, analizira ga, gradeći na njemu svoju bezazlenu, antiratnu misao. Izvor tog osećanja može se naći u preovlađujućoj magli, hladnoći, odsustvu sunca. Zatim analizira kako sve to utiče na čoveka, kako ga, skoro izvesno, otupljuje, deprimira, lišava radosti, udaljuje od života. Međutim, isto tako primećuje da ima i onih drugačijih ljudi kojima sve to neće biti razlog, ni za malodušnost, niti za mržnju. Tako će i ovde, kao i u mnogo čemu, doći do podele na one koji su podlegli destrukciji, i one koji su joj odoleli. Ključno je u toj podeli da li će ljudi uočiti lepotu sunčanog dana u Sarajevu i upamtiti taj dan, ili će im ta lepota promaći pred pogledom otupelim od mnoštva drugih, ružnih dana. Ako čovek doživi i upamti tu lepotu, onda se neće popeti na brdo i pucati po svom gradu, a ako mu ona promakne, ništa ga neće sprečiti da puca.
Zato se oni koji cene lepotu retkih dana, neće ni zbog kakve prošlosti svetiti svojim sugrađanima, nego će zajedno sa njima iščekivati te dane, kada nijedan grad nije lepši od njihovog, zajedničkog, Sarajeva.
Zato ima smisla čitati ove priče i uživati u blagodetima sunčanih dana. Zvuči naivno, ali možda bi pomoglo da se zaboravi na rat. Ne samo na neki pojedinačni u prošlosti, već na rat kao opciju za bilo šta. Možda lepota stvarno može spasiti svet.
Slađana Rakić, prof.
