Миљенко Јерговић: Тројица за Картал
Кад филм или књига говоре о историји, или о нечем што ће тек постати историја, то је слично као кад вам представе непознатог човека па не знате да ли ће то што стоји иза његовог лица и имена одјекнути у вама, или ће само проћи мимо вас. Али чак и ако само прође, остаће бар неки обрис у сећању, макар безимен и безличан. Садржај чини ту битну разлику да ли оно што нам је представљено поимамо чињенично или читавим својим бићем. Тако се и неки ратови мање памте из историјских уџбеника, а пре захваљујући књижевним делима о њима, као што и неке политичке кризе трајније оживе филмови него што то успе политичкој историји.
Могу рећи да је и моја читалачка глад резултирала тиме да ми је нпр. опсада Сарајева у рату деведесетих година прошлог века, постала ближа на основу уметничке литературе, него захваљујући свим политичким интерпретацијама.
Поред доминантно страшних, снажних слика, задржала бих се заправо на једној причи, можда најантиратнијој коју сам у последње време прочитала. То је прича из збирке Тројица за Картал Миљенка Јерговића и зове се, тако једноставно: Лијеп дан. Причу приповеда један од ликова, испоставља се возач високе политичке личности.
Као и све „наше“ приче, и ова једним крајем потиче из прошлости, и то оне прошлости у којој су се унутар истог народа успоставиле супарничке стране. Онда је, апсурдно, у заједничким шумама наступило међусобно гањање и убијање, са крајњим исходом који се не може решити локално, већ једино уз мешање некакве туђе политике. И онда се све заврши. Званично генијално. Незванично несрећно. Али, нажалост, само до следеће прилике.
На основу такве приче би лик приповедач могао пронаћи у тој прошлости разлог за сопствену мржњу и освету. Али је не налази. Или би због шкртости природе према његовом граду, могао да наведе малодушност као изговор за било какву борбу, укључујући и ону са самим собом. Али је не наводи.
Он се затим задржава на том осећању, анализира га, градећи на њему своју безазлену, антиратну мисао. Извор тог осећања може се наћи у преовлађујућој магли, хладноћи, одсуству сунца. Затим анализира како све то утиче на човека, како га, скоро извесно, отупљује, депримира, лишава радости, удаљује од живота. Међутим, исто тако примећује да има и оних другачијих људи којима све то неће бити разлог, ни за малодушност, нити за мржњу. Тако ће и овде, као и у много чему, доћи до поделе на оне који су подлегли деструкцији, и оне који су јој одолели. Кључно је у тој подели да ли ће људи уочити лепоту сунчаног дана у Сарајеву и упамтити тај дан, или ће им та лепота промаћи пред погледом отупелим од мноштва других, ружних дана. Ако човек доживи и упамти ту лепоту, онда се неће попети на брдо и пуцати по свом граду, а ако му она промакне, ништа га неће спречити да пуца.
Зато се они који цене лепоту ретких дана, неће ни због какве прошлости светити својим суграђанима, него ће заједно са њима ишчекивати те дане, када ниједан град није лепши од њиховог, заједничког, Сарајева.
Зато има смисла читати ове приче и уживати у благодетима сунчаних дана. Звучи наивно, али можда би помогло да се заборави на рат. Не само на неки појединачни у прошлости, већ на рат као опцију за било шта. Можда лепота стварно може спасити свет.
Слађана Ракић, проф.
