О добу које живимо, сви скупа и свако појединачно, изговарају се мисли , од којих су неке промишљене и одрживе, а неке добро звуче, али им измиче смисао. О добу које је обележила болест, изолација, страх, дистанца, потреба за разним врстама помоћи, знање и “надризнање”, речено је и говори се много, али се итекако још може говорити. Није откриће да је у стрпљену спас, да је „брзо“ у опасности да буде и „кусо“, да је знање моћ итд. Није откриће ни да информације треба процењивати и селективно усвајати. И многе ствари смо склони да кажемо да знамо, али у овом добу, о коме је између осталог реч, понекад сумњамо и у оно у шта бисмо друге свим жаром убеђивали. Добро је зато да доказе о постојаности неких вредности и истина, чујемо од других, чија личност и дело дају тежину речима. Овога пута ту мисију је несвесно преузео наш гост и земљак, проф. др Драган М. Ђурић, са Медицинског факултета Унивезитета у Београду, имајући само великодушну намеру да гимназијској библиотеци поклони књиге.
Књиге нас увек обрадују, можда једино у њих никад нисмо посумњали, али је још јачи утисак, заправо у нечем другом. Наш гост је говорио о стварима које, у перспективи површности овог доба, звуче анахроно, али баш зато утешно, исцелитељски. Говорио је о школским данима у Гимназији, о количини и употребљивости стеченог знања, о свестраности и култури ученика, о строгости и посвећености професора, о „капиталу“ са којим се из ове школе кретало у свет. Питали смо га понешто о том свету након Гимназије, а испоставило се да је у његовом случају тај свет одређен универзитетима у Београду, Санкт Петербургу, Сан Дијегу, Омахи (Небраска), Винипегу, Франкфурту и другима, на којима је предавао и предаје.
Дочарао нам је и делове тог света физиолошких и медицинских наука из Музеја космонаутике у Москви нпр. при чему је живописност његове приче постигнута управо уверењем о драгоцености сазнања, где год да га тражимо или затекнемо.
Био је то сусрет у коме од саговорника слушате оно чиме сте и сами себе много пута подигли у вери, али вас већ поменута навика да сумњате тера да тестирате разговор, да му скинете тај узвишени ореол, да убаците неки локализам или анегдоту. Кад се све то показало непотребним, сумња је, побеђена, напустила овај сусрет. Постоје вредности на којима почива свет. Ова школа, са свиме што она представља, била је, за многе, значајан део тих темеља. Иако данас, понекад, сумњамо у то, добро је да постоје случајни мисионари, да нас подсете да би наше духовно клонуће данас, ма колико разлога имали за то, нарушило тај сјајни низ корака, који се неминовно, по речима нашег госта, враћају на почетак, затварајући круг.
Слађана Ракић, проф.
