“Година прође, дан никад”, аутобиографија Жарка Лаушевића. Београд, Новости, 2011
Аутобиографија Жарка Лаушевића са ефектним насловом (Година прође, дан никад), иначе цитатом једног од живописних ликова овог дела, и на први поглед одбијајућим поднасловом (Дневник једне робије), издавачки је бум ове јубиларне књижевне године ( 50 година од Андрићеве Нобелове награде).
Класификација „издавачки бум“ у овом случају може значити много ствари: да је излазак књиге прилично заокупио пажњу читалачке популације, да је њен аутор несумњиво звезда, да је примамљиво што је реч и о оној земљи која „беше једном“ (СФРЈ), да је реч о мистериозним аналогијама између живота на филму и оног стварног, да је то нажалост посластица за читалачку глад према мелодрами, да је реч о саосећању, жаљењу, свести о људској немоћи и бесмислу случаја… О свему томе и још по нечем је реч у овој књизи, али највише, и зато зауздавам своје одушевљење у ове редове, највише је овде реч о Уметнику, познатом Глумцу и непознатом Писцу.
У предискуству читаоца ове књиге, није постојала нека „олакшавајућа околност“ за њеног јунака. Није лоциран у неком „званичном“ рату, али је „незванична“ катастрофа, безазлено обележена као „90-е године“, увелико обојила догађаје. Дакле, ако разлог за убиство у самоодбрани није толико очигледан, шта је то што је овог уметника учинило преступником? Ово је можда најозбиљнији део а приори заинтересованости за аутобиографију Жарка Лаушевића. Много је ту и оних неозбиљних мотива за читање, као што су пука људска знатижеља и можда женска фасцинација овом иконом оне славне YУ кинематографије. Та знатижеља од прве странице халапљиво гута узрочно-последични низ догађаја, док се, међутим, из неслућених слојева овог дела, дискретно, отмено, класично допадљиво помаља Књижевност!
Формално, књижевности ту има у суптилним, асоцијативним помињањима афирмисаних аутора и дела (Камијев Странац, Бекетов Годо, Његошеви Луча и Вијенац, као и асоцијације на Стари завјет). Суштински, књижевности, оне праве, има највише у слоју језика, где Лаушевић проговара као спонтани настављач једног богатог књижевног наслеђа, остварујући у исто време и свој оригинални израз (можда највише у дијалозима). Да ли због тематске сличности или наметнутог мизансцена, има на овим страницама и Проклете авлије и емотивне тескобе Селимовићевих јунака.
Присуство Камијевог Странца некако је подразумевајуће, али су утолико и разлике доминантних ставова оба писца уочљивије. Док је Камијев јунак декларативно равнодушан, па отуд делимично шкрт у сликању и прошлог и актуелног времена, Лаушевић се декларише као неравнодушан, објашњавајући чак и своју потребу да у тим околностима пише:
„Сад знам зашто неко пише у затвору. Није то само забашуривање ситуације. То је и дубока потреба да се, и свезан, негде доказује. Да и при угашеном светлу, гледа. И спутаних ногу, корача. Да гладан, глади стомак. Да пркоси логици затвора.“
Кључна разлика је ипак у живописном сликању ликова затвореника, при чему је акценат на језичком изразу. И ето једног апсурда! Поред свих познатих личности које промичу страницама ове књиге, колико год оне аутору биле значајне, на читаоца јачи утисак остављају ови анонимни ликови. Било да се појаве на тренутак у причи као милиционер Мико, или на сцени као бивши кажњеник Миленце, било појединачно као Никола, или у пару (који неодољиво подсећа на Бекетове „чекаче“) као Зеф и Кики, ови ликови су мајсторски пренети из стварности у књижевност, а да се притом за њих не може рећи оно што аутор каламбурски рече (говорећи о човеку, а не о портрету): „Нисам га завршио“. Имајући у виду снагу ових минијатура, одговорно тврдим да се та игра речи не односи на књижевне портрете – они су завршени, а најјача књижевна места ове аутобиографије темеље се на њима.
Са тих темеља расте пред нама истинско књижевно дело: сликовитим језиком, асоцијативно повезаним приповедачким токовима, спонтано уклопљеним живим дијалозима, упитаношћу над суштинским дилемама и провлачењем умесног лајтмотива „Кад ће то Ваљево“.
Хоће ли ове спекулације бити уверљивије ако се поткрепе примерима искреног егзистенцијалног бола, као када аутор размишља о својој славно – незавидној ситуацији, у исто време немоћан да буде било шта друго: „Хоће ли ми сметати или користити док будем говорио што сам глумац?“ Или пак: „Завидим свима у соби… „јер су мање популарни од својих злочина и сви ће им заборавити грехе“. Или је довољно подвући злу слутњу да ће му се на крају судити због улоге (универзално омражени Шмајсер).
У ишчекивању тих одговора овај уметник, попут Андрићеве Аске, заварава крвника одлажући крај. Наивно је мислити да је тај крвник једино време, оно које није Нојево, јер га је Ноје имао на претек, него оно неумитно време – решето које ће одвојити шта треба и оставити нас извесно разочаране над тим остатком. Та наивност повремено је хладно ошамарена „људским фактором“ који се нељудски држи форме потпомажући неумитност случаја. Али је зато и одговор играча – уметника усмерен на оне аспекте збивања обележене исцелитељским моћима хумора и, нарочито, љубави. У лику брата, судионика, сведока, жртве, на најлепши начин сједињени су и хумор и љубав. Било да су дејства овог лика срачуната на прекраћивање времена (анегдота с радикалом Ристом чију заблуду да је „Младић“ Ф. М. Достојевског роман о ЈНА духовито потстиче), или да су то драгоцене победе духа над тескобом ( „Срећа твоја што знаш да галопираш, иначе не би жив стигао.“), оне ће изазвати најмање осмех.
Шта је овом аутобиографијом Жарко Лаушевић рекао о себи? Експлицитно: „Мислим о себи… Еротоману. Никотиноману. Брату од тетке Управнику Радоману. Затвореном оцу… Без сочива не може да подсече нокте на ногама. Значи – велике диоптрије, без обзира на кратке ноге… Оперисан од слепог црева, крајника и слуха… Ухваћен пар пута да чита Политикин забавник. Правдао се чињеницом да је Достојевског већ двапут прочитао… Боји се авиона и из истих разлога не једе ништа што лети, чак ни зими…“ Суштински, он сигурно није рекао све, ни као глумац, ни као писац. Сигурна сам да већина читалаца ове књиге жели да чује још, и уколико та жеља ишта значи, хајде да уметника позовемо на „бис“, уместо да ћутимо. Јер, можда је уметност најбољи начин да се никад не нађемо на групном портрету кога Лаушевић скицира на једном месту „инспирисан“ ваљда највише оним безазлено крштеним 90- им годинама:
„Побиће се сви, свако са сваким, због свачег…Због Бога, због другог Бога, због истог Бога, због ријечи и због речи… Због солидарности, због глупости, због незнања и примитивизма, због тога што тако треба, а зашто тако треба, то нико не зна, а ако не зна он неће ни да пита да не би испао глуп пред друштвом. Па се и он смеје, иако не зна у чему је виц. Па се и он бије, иако не зна зашто.“
Слађана Ракић, проф.
