“Godina prođe, dan nikad”, autobiografija Žarka Lauševića. Beograd, Novosti, 2011
Autobiografija Žarka Lauševića sa efektnim naslovom (Godina prođe, dan nikad), inače citatom jednog od živopisnih likova ovog dela, i na prvi pogled odbijajućim podnaslovom (Dnevnik jedne robije), izdavački je bum ove jubilarne književne godine ( 50 godina od Andrićeve Nobelove nagrade).
Klasifikacija „izdavački bum“ u ovom slučaju može značiti mnogo stvari: da je izlazak knjige prilično zaokupio pažnju čitalačke populacije, da je njen autor nesumnjivo zvezda, da je primamljivo što je reč i o onoj zemlji koja „beše jednom“ (SFRJ), da je reč o misterioznim analogijama između života na filmu i onog stvarnog, da je to nažalost poslastica za čitalačku glad prema melodrami, da je reč o saosećanju, žaljenju, svesti o ljudskoj nemoći i besmislu slučaja… O svemu tome i još po nečem je reč u ovoj knjizi, ali najviše, i zato zauzdavam svoje oduševljenje u ove redove, najviše je ovde reč o Umetniku, poznatom Glumcu i nepoznatom Piscu.
U prediskustvu čitaoca ove knjige, nije postojala neka „olakšavajuća okolnost“ za njenog junaka. Nije lociran u nekom „zvaničnom“ ratu, ali je „nezvanična“ katastrofa, bezazleno obeležena kao „90-e godine“, uveliko obojila događaje. Dakle, ako razlog za ubistvo u samoodbrani nije toliko očigledan, šta je to što je ovog umetnika učinilo prestupnikom? Ovo je možda najozbiljniji deo a priori zainteresovanosti za autobiografiju Žarka Lauševića. Mnogo je tu i onih neozbiljnih motiva za čitanje, kao što su puka ljudska znatiželja i možda ženska fascinacija ovom ikonom one slavne YU kinematografije. Ta znatiželja od prve stranice halapljivo guta uzročno-posledični niz događaja, dok se, međutim, iz neslućenih slojeva ovog dela, diskretno, otmeno, klasično dopadljivo pomalja Književnost!
Formalno, književnosti tu ima u suptilnim, asocijativnim pominjanjima afirmisanih autora i dela (Kamijev Stranac, Beketov Godo, Njegoševi Luča i Vijenac, kao i asocijacije na Stari zavjet). Suštinski, književnosti, one prave, ima najviše u sloju jezika, gde Laušević progovara kao spontani nastavljač jednog bogatog književnog nasleđa, ostvarujući u isto vreme i svoj originalni izraz (možda najviše u dijalozima). Da li zbog tematske sličnosti ili nametnutog mizanscena, ima na ovim stranicama i Proklete avlije i emotivne teskobe Selimovićevih junaka.
Prisustvo Kamijevog Stranca nekako je podrazumevajuće, ali su utoliko i razlike dominantnih stavova oba pisca uočljivije. Dok je Kamijev junak deklarativno ravnodušan, pa otud delimično škrt u slikanju i prošlog i aktuelnog vremena, Laušević se deklariše kao neravnodušan, objašnjavajući čak i svoju potrebu da u tim okolnostima piše:
„Sad znam zašto neko piše u zatvoru. Nije to samo zabašurivanje situacije. To je i duboka potreba da se, i svezan, negde dokazuje. Da i pri ugašenom svetlu, gleda. I sputanih nogu, korača. Da gladan, gladi stomak. Da prkosi logici zatvora.“
Ključna razlika je ipak u živopisnom slikanju likova zatvorenika, pri čemu je akcenat na jezičkom izrazu. I eto jednog apsurda! Pored svih poznatih ličnosti koje promiču stranicama ove knjige, koliko god one autoru bile značajne, na čitaoca jači utisak ostavljaju ovi anonimni likovi. Bilo da se pojave na trenutak u priči kao milicioner Miko, ili na sceni kao bivši kažnjenik Milence, bilo pojedinačno kao Nikola, ili u paru (koji neodoljivo podseća na Beketove „čekače“) kao Zef i Kiki, ovi likovi su majstorski preneti iz stvarnosti u književnost, a da se pritom za njih ne može reći ono što autor kalamburski reče (govoreći o čoveku, a ne o portretu): „Nisam ga završio“. Imajući u vidu snagu ovih minijatura, odgovorno tvrdim da se ta igra reči ne odnosi na književne portrete – oni su završeni, a najjača književna mesta ove autobiografije temelje se na njima.
Sa tih temelja raste pred nama istinsko književno delo: slikovitim jezikom, asocijativno povezanim pripovedačkim tokovima, spontano uklopljenim živim dijalozima, upitanošću nad suštinskim dilemama i provlačenjem umesnog lajtmotiva „Kad će to Valjevo“.
Hoće li ove spekulacije biti uverljivije ako se potkrepe primerima iskrenog egzistencijalnog bola, kao kada autor razmišlja o svojoj slavno – nezavidnoj situaciji, u isto vreme nemoćan da bude bilo šta drugo: „Hoće li mi smetati ili koristiti dok budem govorio što sam glumac?“ Ili pak: „Zavidim svima u sobi… „jer su manje popularni od svojih zločina i svi će im zaboraviti grehe“. Ili je dovoljno podvući zlu slutnju da će mu se na kraju suditi zbog uloge (univerzalno omraženi Šmajser).
U iščekivanju tih odgovora ovaj umetnik, poput Andrićeve Aske, zavarava krvnika odlažući kraj. Naivno je misliti da je taj krvnik jedino vreme, ono koje nije Nojevo, jer ga je Noje imao na pretek, nego ono neumitno vreme – rešeto koje će odvojiti šta treba i ostaviti nas izvesno razočarane nad tim ostatkom. Ta naivnost povremeno je hladno ošamarena „ljudskim faktorom“ koji se neljudski drži forme potpomažući neumitnost slučaja. Ali je zato i odgovor igrača – umetnika usmeren na one aspekte zbivanja obeležene isceliteljskim moćima humora i, naročito, ljubavi. U liku brata, sudionika, svedoka, žrtve, na najlepši način sjedinjeni su i humor i ljubav. Bilo da su dejstva ovog lika sračunata na prekraćivanje vremena (anegdota s radikalom Ristom čiju zabludu da je „Mladić“ F. M. Dostojevskog roman o JNA duhovito potstiče), ili da su to dragocene pobede duha nad teskobom ( „Sreća tvoja što znaš da galopiraš, inače ne bi živ stigao.“), one će izazvati najmanje osmeh.
Šta je ovom autobiografijom Žarko Laušević rekao o sebi? Eksplicitno: „Mislim o sebi… Erotomanu. Nikotinomanu. Bratu od tetke Upravniku Radomanu. Zatvorenom ocu… Bez sočiva ne može da podseče nokte na nogama. Znači – velike dioptrije, bez obzira na kratke noge… Operisan od slepog creva, krajnika i sluha… Uhvaćen par puta da čita Politikin zabavnik. Pravdao se činjenicom da je Dostojevskog već dvaput pročitao… Boji se aviona i iz istih razloga ne jede ništa što leti, čak ni zimi…“ Suštinski, on sigurno nije rekao sve, ni kao glumac, ni kao pisac. Sigurna sam da većina čitalaca ove knjige želi da čuje još, i ukoliko ta želja išta znači, hajde da umetnika pozovemo na „bis“, umesto da ćutimo. Jer, možda je umetnost najbolji način da se nikad ne nađemo na grupnom portretu koga Laušević skicira na jednom mestu „inspirisan“ valjda najviše onim bezazleno krštenim 90- im godinama:
„Pobiće se svi, svako sa svakim, zbog svačeg…Zbog Boga, zbog drugog Boga, zbog istog Boga, zbog riječi i zbog reči… Zbog solidarnosti, zbog gluposti, zbog neznanja i primitivizma, zbog toga što tako treba, a zašto tako treba, to niko ne zna, a ako ne zna on neće ni da pita da ne bi ispao glup pred društvom. Pa se i on smeje, iako ne zna u čemu je vic. Pa se i on bije, iako ne zna zašto.“
Slađana Rakić, prof.
