“…и сад, док сам лежао у чамцу који је пловио према оцеану и осјећао властито лудило, у његовој сам унутрашњости видио како лутају душе које носе и бреме гријеха и несвјесност рођења; како, завијене у тијелу, трче од анђела који би их једини могли спасити, мислећи да их прате анђели освете;”
“Граница заборава”, Сергеј Лебедев
За неког ко ужива у читању, свака прилика има неки свој књижевни подтекст. Октобарска прилика је и званично са подтекстом. Месец књиге, затим Београдски сајам књига, а приде и донекле хладнији и краћи дани, као створени за читање. У овом октобру ми је читалачко око запало, поред осталих, и за једну теже доступну књигу. У питању је роман Сергеја Лебедева „Граница заборава“. Нажалост још није преведен на српски, али с обзиром да постоји превод на хрватски, потражила сам то издање. На једном од књижевних портала ( Миљенко Јерговић ) уз препоруку овог романа стоји да је издавач Фрактура из Загреба, а како су њихове књиге бивале на Београдском сајму, претржим неке веб странице и решим да их потражим на штанду Макарта. Укратко, уз помоћ интернета и праве мотивације ниједан пут ка књизи није лавиринт.
Пренећу укратко само своје најјаче утиске. Читање хрватског превода ( притом, чини се, врхунског превода господина Ива Алебића) подстакло је неку врсту читалачког времеплова, који ме је највише подсетио на поетске визуализације Десничиног Ивана Галеба. Једино што је свет кога упознаје приповедач као дечак у „Граници заборава“, сасвим мрачан, злокобан и претећи. Ту северну хладноћу и таму не успевају да ублаже ни архетипски извори светла као што је мајка или дечја игра. Но, када се навикнемо на таму, указаће нам се врхунско приповедање са (златним) нитима поезије и есејистике. Такав текст захтева посвећеног читаоца, те га таквима и препоручујем. Поред тога, сама фабула је фасцинантна па ће нарочито задовољити онај део читалачке публике који је мотивисан жанровским елементима трилера (повремено блиског хорору). Занимљиво је да писац не подстиче ту карактеристику приче, упркос томе што је она спона са већином читалаца. Напротив, он је успорава многим рефлексијама, асоцијацима и другим приповедачким решењима, па се, у том слоју, роман може читати и као уметничка проза о процесу стварања.
Осим оног што је речено о језику тј. преводу, истакла бих и неколико цитата из „Епа о Гилгамешу“, који попут рефрена „певају“ о (не)постојању везе међу световима (живих и мртвих), поспешујући идеју о универзалности мотива у уметности и незнатности препрека на путу њиховог разумевања.
Роман С. Лебедева је попут оних минерала у беспућима Сибира о којима пише. Тешко их је из стене одвојити, али ће вас толико опчинити, да нећете одустати од освајања.
С. Ракић
