“…i sad, dok sam ležao u čamcu koji je plovio prema oceanu i osjećao vlastito ludilo, u njegovoj sam unutrašnjosti vidio kako lutaju duše koje nose i breme grijeha i nesvjesnost rođenja; kako, zavijene u tijelu, trče od anđela koji bi ih jedini mogli spasiti, misleći da ih prate anđeli osvete;”
“Granica zaborava”, Sergej Lebedev
Za nekog ko uživa u čitanju, svaka prilika ima neki svoj književni podtekst. Oktobarska prilika je i zvanično sa podtekstom. Mesec knjige, zatim Beogradski sajam knjiga, a pride i donekle hladniji i kraći dani, kao stvoreni za čitanje. U ovom oktobru mi je čitalačko oko zapalo, pored ostalih, i za jednu teže dostupnu knjigu. U pitanju je roman Sergeja Lebedeva „Granica zaborava“. Nažalost još nije preveden na srpski, ali s obzirom da postoji prevod na hrvatski, potražila sam to izdanje. Na jednom od književnih portala ( Miljenko Jergović ) uz preporuku ovog romana stoji da je izdavač Fraktura iz Zagreba, a kako su njihove knjige bivale na Beogradskom sajmu, pretržim neke veb stranice i rešim da ih potražim na štandu Makarta. Ukratko, uz pomoć interneta i prave motivacije nijedan put ka knjizi nije lavirint.
Preneću ukratko samo svoje najjače utiske. Čitanje hrvatskog prevoda ( pritom, čini se, vrhunskog prevoda gospodina Iva Alebića) podstaklo je neku vrstu čitalačkog vremeplova, koji me je najviše podsetio na poetske vizualizacije Desničinog Ivana Galeba. Jedino što je svet koga upoznaje pripovedač kao dečak u „Granici zaborava“, sasvim mračan, zlokoban i preteći. Tu severnu hladnoću i tamu ne uspevaju da ublaže ni arhetipski izvori svetla kao što je majka ili dečja igra. No, kada se naviknemo na tamu, ukazaće nam se vrhunsko pripovedanje sa (zlatnim) nitima poezije i esejistike. Takav tekst zahteva posvećenog čitaoca, te ga takvima i preporučujem. Pored toga, sama fabula je fascinantna pa će naročito zadovoljiti onaj deo čitalačke publike koji je motivisan žanrovskim elementima trilera (povremeno bliskog hororu). Zanimljivo je da pisac ne podstiče tu karakteristiku priče, uprkos tome što je ona spona sa većinom čitalaca. Naprotiv, on je usporava mnogim refleksijama, asocijacima i drugim pripovedačkim rešenjima, pa se, u tom sloju, roman može čitati i kao umetnička proza o procesu stvaranja.
Osim onog što je rečeno o jeziku tj. prevodu, istakla bih i nekoliko citata iz „Epa o Gilgamešu“, koji poput refrena „pevaju“ o (ne)postojanju veze među svetovima (živih i mrtvih), pospešujući ideju o univerzalnosti motiva u umetnosti i neznatnosti prepreka na putu njihovog razumevanja.
Roman S. Lebedeva je poput onih minerala u bespućima Sibira o kojima piše. Teško ih je iz stene odvojiti, ali će vas toliko opčiniti, da nećete odustati od osvajanja.
S. Rakić
