Размена са школом ,,Галилео Галилеј” из Остиље (Италија) – у Крушевцу од 17. до 24. новембра 2024.
Замислите класичног Србина када чује да треба да угости Италијана и осветли образ куће. Е па, код матураната Крушевачке гимназије припреме су трајале недељама, од мењања фасаде на кући, спремања богате српске трпезе, па до прелиставања свих поређаних књига на полици да би биле савршено уједначене по висини.
Наша Еразмус пустоловина, након дугог ишчекивања, креће у недељу увече, када смо угледали лица старих познаника, а сада већ добрих пријатеља. Поред упознавања са нашим родитељима, упознали су се са традиционалним српским јелима – мало је рећи да су били одушевљени, била је то љубав на први поглед са сармицима, буреком и печењем.
Ако мислите да им се свидела само наша храна, грдно се варате, били су фасцинирани лепотама и културолошким знаменитостима Лазаревог града. Тиме што смо посетили Национални музеј, Кућу Симића, Народно позориште и нашу чувену цркву Лазарицу, која је оставила посебан утисак на њих, закорачили смо у делић српске историје.
Обиласком Ниша крочили смо у срце прошлости, где сваки камен и улица причају приче о херојству, раскоши и традицији које су обликовале наш народ у време Турака. Како боље упознати један народ, ако не кроз његов језик и писмо, као што стара пословица каже: ,,Докле год живи језик, живеће и народ”. Управо смо то и остварили помоћу калиграфске радионице. Осим културног упознавања, фокус нам је био и на биодиверзитету, здравом начину живота и спорту. На један дан смо чак постали истраживачи живог света и планинари Јастрепца. На падинама Јастрепца, кроз истраживање и ослушкивање природе, уронили смо у богатство биодиверзитета Србије, а потом, на радионицама, упоређивали те живописне слике са разноликошћу италијанских пејзажа, откривајући како природа прича различите приче, а ипак дели исту душу. Са Италијанима смо одмерили снаге, не само у језичким двобојима, већ и на спортским теренима, где су речи замењене покретима. Последњи дан претворили смо у свечано финале – у групама смо кроз маштовите презентације оживели све научено, а круна нашег труда били су заслужени сертификати. Што се тиче слободног времена – није га било, јер смо се потрудили да максимално искористимо сваки тренутак. Свако вече смо их водили тамо где уз шољицу кафе прича и осмех никада не престају, па су за ових недељу дана с нама проживели више него за својих 18 година. А сан? Њега смо оставили за дане након поздрава. Након бурног петка, где су осетили прави српски дух уз наше народне песме и традиционалну атмосферу, помислили су – има ли краја! Но, пуни српске енергије и ентузијазма, никада уморни, у раним јутарњим часовима, кренули смо пут Врњачке Бање. Након дугих шетњи, укрцали смо се на воз, који је водио до последње станице – узбудљивог ноћног изласка. Под утиском синоћне вечери и без трунке сна, испратили смо Италијане, а срца су нам била пуна неиспуњених речи и неизречених осећања, као да смо заувек закључали један део себе у том тренутку, знајући да је то био последњи пут да ћемо их видети, иако су нам се очи потајно надале неком чуду које ће све променити.
Да ли схватити ово као крај? Размена нам је донела трајне промене, које нисмо ни приметили док нисмо стали и погледали све оно што смо проживели. Научили смо да су разлике нешто што нас повезује, а не раздваја, и да прави пријатељи нису само они које виђамо сваког дана, већ они који оставе трагове у нашим срцима. Испраћај Италијана није био само крај једног периода, већ почетак нечега већег – осећаја да су неке ствари вечне, чак и ако смо километрима одвојени. Људи који су ушли у наш живот као странци сада су део нас, а ми ћемо их носити са собом у свим будућим данима.
Доротеја Бошковић 4/1
Теа Зипаловић 4/4
