А ево и подсећања (са препоруком) на диван филм “Дим”, за који је Пол Остер написао сценарио. ДИМ
Тридесет година после објављивања књиге Откривање самоће (1982), Пол Остер обзнањује Зимски дневник, који, ако и није њен наставак, ту књигу надопуњује и с њом чини органску целину. У првој је Остер говорио о очинству на два начина: размишљањем о свом оцу и о себи као оцу. У новој књизи бави се породицом, почев од својих родитеља, преко супруге, списатељице Сири Хуствет, и њених родитеља, другова и пријатеља, па до сопствене деце – али понајвише собом. За некога ће разоткривање интимности у Зимском дневнику бити изненађење. За оне који познају Остерову опсесивну аналитичност и заокупљеност детаљима, неће. Али, читава једна линија која се овде бави (његовим) телом никога неће оставити без, овакве или онакве, реакције. У пакету са често бизарним телесним детаљима (болести, повреде, бол, смрт), како он сам каже – “каталогом чулних информација”, налази се и сличан духовни арсенал (патња, самилост, сјај лепоте, бриткост ума, храброст), према Остеру – “феноменологија дисања”. У самим пукотинама јединства тела и ума, Остер поставља суштинска животна питања, отворено поткрепљена преживљеним, личним примерима. Његово сећање одлази дубоко у прошлост, у време када га заправо није могао имати, као и у просторе у којима се више гостовало но што се живело. Колико год Зимски дневник био интимна историја пишчевог живота (не пука аутобиографија!), он је и његова интимна географија: о томе говори његових двадесетак домова, заједно са поштанским адресама. Следећи њих, као на неком дугом тобогану, ова се књига чита без даха и без прекида, све брже како се ближимо њеном крају. Пол Остер, као зрео човек, и као зрео писац, минуциозно ослушкује своје тело, али и све већ изречене и исписане речи које су га довеле до зиме сопственог живота. Ауторова прича је оштра, понекад непријатна у огољености, али искрена и храбра. И колико год је тамних тонова карактерисало, у славу је живота.
Из рецензије Владислава Бајца
Издање Геопоетике, Београд 2012