Љубазношћу госпође Радмиле Мишић, која је матурирала у овој школи и, поред осталог, постала њен верни хроничар, у прилици смо да се, поводом њеног текста о Вукосави Вуки Велимировић, споменемо прве српске вајарке и њених педагошких почетака у, тада, Реалној гимназији.
“Вратимо се 1918. години и Крушевцу у коме њено име, али силом прилика за кратко, почиње нешто да значи. Секретар Кригскоманде крајем 1917. године позвао је све професоре који су се у време окупације нашли у Крушевцу и прочитао одлуку Гувернемана о отварању потпуне Реалне гимназије у Крушевцу (било је то практично спајање Приватне женске реалне и Општинске ралне Гимназије). Том приликом је постављен директор Гимназије са задатком да предложи све професоре и наставнике, док је Гувернеман поставио Мађаре за инспектора школе и два професора мађарског језика. Међу постављеним професорима, за предмет Вештине предложио је Карла Маћејку и “студенткињу сликарске академије Вукосаву Велимировић”. Као наставник предавала је цртање и лепо писање. Редован рад у Гимназији започео је тек 1. марта 1918. године, а завршио се 31. јула исте године. То је значило да је школска година трајала само пет месеци, што је најкраћа школска година у историји ове времешне, 154. година старе Гимназије.”
Цео текст Радмиле Мишић можете преузети овде >>>
