Жанровски неодређена књига јапанског писца Муракамија, О чему говорим када говорим о трчању, поседује ненаметљиву лепоту и мудрост живљења. Она није само текст о сегменту живота, већ својеврстан код животног процеса и та особина трајања је у значајној мери обележава.
Настајала је од лета 2005. до јесени 2006. године у виду пишчевих бележака о заокрету који је на његов живот учинило трчање. Испричана једноставним језиком, она на непосредан начин преноси искуство према коме читалац може да се односи као према моделу. Дакле Мураками није никакав лајфкоуч, нити му је намера да то буде, али се садржај његове књиге може прихватити као драгоцена поука о животу. Да бих то илустровала понудићу вам у наставку потенцијални упитник на чија је питања писац заправо пружио одговоре у овој књизи.
О специфичној празнини : “…мисли које ми продиру у психу док трчим, само су подређене тој празнини. То су мисли без садржаја чију окосницу чини празнина. Мисли које ми падају на памет док трчим, личе на облаке на небу…Како дођу тако и оду. Али, небо је увек исто… а ми само можемо да прихватимо постојање тог безграничног пространства и саживимо се с њим.”
О интегритету: “…Ако размислите, видећете да човек успева да се издигне и оствари као аутономно биће управо тиме што се разликује од других. Ако говорим о себи, ја умем да пишем романе. Успевам да пишем своје приче управо зато што у једном призору уочавам појаве другачије него други, што осећам оно што не осећају други и што бирам речи које не бирају други. А онда се рађа изванредна ситуација да немали број људи то узме у руке и прочита. Ја сам ја а не неко други, и то је моје значајно преимућство. Ране на души су уобичајена цена коју човек мора да плати за своју аутономију пред светом.”
О усамљености: “Можда сам у неким областима изнова тражио осамљеност, и у томе сам имао резултата. То је, с мање или више одступања, неизбежан пут, нарочито за оне који се баве мојим послом. Понекад, међутим, тај ће осећај осамљености потпуно несвесно нагристи и расточити човекову душу попут киселине која се пролила из боце… Мислим да сам ја на свој начин (вероватно из искуства) био свестан те опасности. И зато сам морао да релативизујем и излечим осећање осамљености које сам носио у себи тако што сам непрестано гурао своје тело у физичку активност, а понекад га терао до граница издржљивости. И то више инстиктивно него намерно.”
О самопоуздању: “Вероватно сам, и не знајући, развио надмени став да ћу без обзира на све моћи да истрчим четрдесет и два километра уз само мало вежбања. Веома је танак зид који дели здраво самопоуздање и нездрав понос.”
О постизању циља: “И сада, кад год трчим маратон, пролазим кроз исти ментални процес…До тридесетог километра сам сигуран да ће овог пута бити неко добро време, но чим пређем тридесет и пети километар и исцрпим своје телесно погонско гориво, све почиње да ме љути. И на крају постајем као аутомобил који вози с празним резервоаром. А опет, када завршим трку и мало прође, заборавим и мучење и јад као да ништа није ни било и донесем чврсту одлуку да ћу следећи пут трчати боље.”
О чину писања: ( императиви за писање су таленат, концентрација, истрајност) “Ако концентрацију поистоветимо са задржавањем даха, онда је истрајност умеће да се сетимо да тихо дишемо док задржавамо дах. Ако не успемо да успоставимо баланс између та два, тешко да ћемо задуго моћи да пишемо као професионални писац.”
О писању као начину постојања: “Ја лично, много сам научио о писању трчећи улицама свакога јутра… Колико морам бити свестан спољашњих прилика, а колико би дубоко требало да се концентришем на свој унутрашњи свет? Колико би требало да се поуздам у сопствене моћи, а колико да сумњам?”
О писању као мисији: “Када одлучимо да напишемо роман, заправо када одлучимо да писањем створимо причу, свидело нам се то или не, на површину избије нешто попут отровне есенције затомљене у корену читавог човечанства. Мање-више сви писци морају да се суоче лицем у лице са тим отровом, и кад спознају опасност пред собом, да је успешно савладају.”
О болу: “Баш зато што је напорно, и баш зато што инсистирамо на томе да превазиђемо тај бол, кроз тај процес ми успевамо да добијемо поуздан осећај, или бар део њега, да смо заиста живи.”
О суштини: “Изгарати у оквиру својих индивидуалних граница, макар и ради малог успеха, јесте суштина трчања, а истовремено и метафора живота (за мене је још и метафора писања)”
И на крају, размислите у ком контексту је ово што следи могло бити изговорено, а онда прочитајте књигу.
Бонус: “Човек мора бити што здравији да би се бавио нездравим… нездрава душа тражи здраво тело.”
Слађана Ракић, читалац
