Žanrovski neodređena knjiga japanskog pisca Murakamija, O čemu govorim kada govorim o trčanju, poseduje nenametljivu lepotu i mudrost življenja. Ona nije samo tekst o segmentu života, već svojevrstan kod životnog procesa i ta osobina trajanja je u značajnoj meri obeležava.
Nastajala je od leta 2005. do jeseni 2006. godine u vidu piščevih beležaka o zaokretu koji je na njegov život učinilo trčanje. Ispričana jednostavnim jezikom, ona na neposredan način prenosi iskustvo prema kome čitalac može da se odnosi kao prema modelu. Dakle Murakami nije nikakav lajfkouč, niti mu je namera da to bude, ali se sadržaj njegove knjige može prihvatiti kao dragocena pouka o životu. Da bih to ilustrovala ponudiću vam u nastavku potencijalni upitnik na čija je pitanja pisac zapravo pružio odgovore u ovoj knjizi.
O specifičnoj praznini : “…misli koje mi prodiru u psihu dok trčim, samo su podređene toj praznini. To su misli bez sadržaja čiju okosnicu čini praznina. Misli koje mi padaju na pamet dok trčim, liče na oblake na nebu…Kako dođu tako i odu. Ali, nebo je uvek isto… a mi samo možemo da prihvatimo postojanje tog bezgraničnog prostranstva i saživimo se s njim.”
O integritetu: “…Ako razmislite, videćete da čovek uspeva da se izdigne i ostvari kao autonomno biće upravo time što se razlikuje od drugih. Ako govorim o sebi, ja umem da pišem romane. Uspevam da pišem svoje priče upravo zato što u jednom prizoru uočavam pojave drugačije nego drugi, što osećam ono što ne osećaju drugi i što biram reči koje ne biraju drugi. A onda se rađa izvanredna situacija da nemali broj ljudi to uzme u ruke i pročita. Ja sam ja a ne neko drugi, i to je moje značajno preimućstvo. Rane na duši su uobičajena cena koju čovek mora da plati za svoju autonomiju pred svetom.”
O usamljenosti: “Možda sam u nekim oblastima iznova tražio osamljenost, i u tome sam imao rezultata. To je, s manje ili više odstupanja, neizbežan put, naročito za one koji se bave mojim poslom. Ponekad, međutim, taj će osećaj osamljenosti potpuno nesvesno nagristi i rastočiti čovekovu dušu poput kiseline koja se prolila iz boce… Mislim da sam ja na svoj način (verovatno iz iskustva) bio svestan te opasnosti. I zato sam morao da relativizujem i izlečim osećanje osamljenosti koje sam nosio u sebi tako što sam neprestano gurao svoje telo u fizičku aktivnost, a ponekad ga terao do granica izdržljivosti. I to više instiktivno nego namerno.”
O samopouzdanju: “Verovatno sam, i ne znajući, razvio nadmeni stav da ću bez obzira na sve moći da istrčim četrdeset i dva kilometra uz samo malo vežbanja. Veoma je tanak zid koji deli zdravo samopouzdanje i nezdrav ponos.”
O postizanju cilja: “I sada, kad god trčim maraton, prolazim kroz isti mentalni proces…Do tridesetog kilometra sam siguran da će ovog puta biti neko dobro vreme, no čim pređem trideset i peti kilometar i iscrpim svoje telesno pogonsko gorivo, sve počinje da me ljuti. I na kraju postajem kao automobil koji vozi s praznim rezervoarom. A opet, kada završim trku i malo prođe, zaboravim i mučenje i jad kao da ništa nije ni bilo i donesem čvrstu odluku da ću sledeći put trčati bolje.”
O činu pisanja: ( imperativi za pisanje su talenat, koncentracija, istrajnost) “Ako koncentraciju poistovetimo sa zadržavanjem daha, onda je istrajnost umeće da se setimo da tiho dišemo dok zadržavamo dah. Ako ne uspemo da uspostavimo balans između ta dva, teško da ćemo zadugo moći da pišemo kao profesionalni pisac.”
O pisanju kao načinu postojanja: “Ja lično, mnogo sam naučio o pisanju trčeći ulicama svakoga jutra… Koliko moram biti svestan spoljašnjih prilika, a koliko bi duboko trebalo da se koncentrišem na svoj unutrašnji svet? Koliko bi trebalo da se pouzdam u sopstvene moći, a koliko da sumnjam?”
O pisanju kao misiji: “Kada odlučimo da napišemo roman, zapravo kada odlučimo da pisanjem stvorimo priču, svidelo nam se to ili ne, na površinu izbije nešto poput otrovne esencije zatomljene u korenu čitavog čovečanstva. Manje-više svi pisci moraju da se suoče licem u lice sa tim otrovom, i kad spoznaju opasnost pred sobom, da je uspešno savladaju.”
O bolu: “Baš zato što je naporno, i baš zato što insistiramo na tome da prevaziđemo taj bol, kroz taj proces mi uspevamo da dobijemo pouzdan osećaj, ili bar deo njega, da smo zaista živi.”
O suštini: “Izgarati u okviru svojih individualnih granica, makar i radi malog uspeha, jeste suština trčanja, a istovremeno i metafora života (za mene je još i metafora pisanja)”
I na kraju, razmislite u kom kontekstu je ovo što sledi moglo biti izgovoreno, a onda pročitajte knjigu.
Bonus: “Čovek mora biti što zdraviji da bi se bavio nezdravim… nezdrava duša traži zdravo telo.”
Slađana Rakić, čitalac
