O dobu koje živimo, svi skupa i svako pojedinačno, izgovaraju se misli , od kojih su neke promišljene i održive, a neke dobro zvuče, ali im izmiče smisao. O dobu koje je obeležila bolest, izolacija, strah, distanca, potreba za raznim vrstama pomoći, znanje i “nadriznanje”, rečeno je i govori se mnogo, ali se itekako još može govoriti. Nije otkriće da je u strpljenu spas, da je „brzo“ u opasnosti da bude i „kuso“, da je znanje moć itd. Nije otkriće ni da informacije treba procenjivati i selektivno usvajati. I mnoge stvari smo skloni da kažemo da znamo, ali u ovom dobu, o kome je između ostalog reč, ponekad sumnjamo i u ono u šta bismo druge svim žarom ubeđivali. Dobro je zato da dokaze o postojanosti nekih vrednosti i istina, čujemo od drugih, čija ličnost i delo daju težinu rečima. Ovoga puta tu misiju je nesvesno preuzeo naš gost i zemljak, prof. dr Dragan M. Đurić, sa Medicinskog fakulteta Univeziteta u Beogradu, imajući samo velikodušnu nameru da gimnazijskoj biblioteci pokloni knjige.
Knjige nas uvek obraduju, možda jedino u njih nikad nismo posumnjali, ali je još jači utisak, zapravo u nečem drugom. Naš gost je govorio o stvarima koje, u perspektivi površnosti ovog doba, zvuče anahrono, ali baš zato utešno, isceliteljski. Govorio je o školskim danima u Gimnaziji, o količini i upotrebljivosti stečenog znanja, o svestranosti i kulturi učenika, o strogosti i posvećenosti profesora, o „kapitalu“ sa kojim se iz ove škole kretalo u svet. Pitali smo ga ponešto o tom svetu nakon Gimnazije, a ispostavilo se da je u njegovom slučaju taj svet određen univerzitetima u Beogradu, Sankt Peterburgu, San Dijegu, Omahi (Nebraska), Vinipegu, Frankfurtu i drugima, na kojima je predavao i predaje.
Dočarao nam je i delove tog sveta fizioloških i medicinskih nauka iz Muzeja kosmonautike u Moskvi npr. pri čemu je živopisnost njegove priče postignuta upravo uverenjem o dragocenosti saznanja, gde god da ga tražimo ili zateknemo.
Bio je to susret u kome od sagovornika slušate ono čime ste i sami sebe mnogo puta podigli u veri, ali vas već pomenuta navika da sumnjate tera da testirate razgovor, da mu skinete taj uzvišeni oreol, da ubacite neki lokalizam ili anegdotu. Kad se sve to pokazalo nepotrebnim, sumnja je, pobeđena, napustila ovaj susret. Postoje vrednosti na kojima počiva svet. Ova škola, sa svime što ona predstavlja, bila je, za mnoge, značajan deo tih temelja. Iako danas, ponekad, sumnjamo u to, dobro je da postoje slučajni misionari, da nas podsete da bi naše duhovno klonuće danas, ma koliko razloga imali za to, narušilo taj sjajni niz koraka, koji se neminovno, po rečima našeg gosta, vraćaju na početak, zatvarajući krug.
Slađana Rakić, prof.
