Роман Лаконоги дан Јелене Ленголд различит је од мноштва романа присутних на овим, бившим српско-хрватским језичким просторима. Различит је пре свега по томе што не говори нити о једној од често експлоатисаних тема, попут братоубилачких ратова, избеглиштва, насиља над женама, српским средњовековним владарима и томе слично. Та почетна разлика, уз низ квалитета који следе, преображава се у истинску аутентичност, и садржаја, и приповедања. А с обзиром да песникиња стоји иза свега, приповедање живота се одвија попут оног у Енциклопедији мртвих Данила Киша, где „свако је раздобље дато у некој врсти песничке квинстенције и метафоре“.
Укратко, роман говори о животу, онаквом каквим га упознаје, савладава, ужива и записује нико други до Писац. Његово професионално и животно искуство доносе му привид успеха код читалаца, код жена, али му још увек не дају потпуно поуздање у речи и кораке. Из стања да је једини избор који можемо направити онај о правцу сопственог бега, писац креће да преиспитује своје место у догађајима који су му одредили живот. Осећање незадовољства због накнадног упознавања с тим догађајима и међусобним тајнама особа до којих му је у животу највише стало, чини да се поново суочи с разлозима свог давнашњег бега и да му део живота који се одвијао мимо њега постане још драгоценији.
Кораци овог преокрета су у специфичној вези управо са чињеницом да се ради о Писцу (главни лик, приповедач, Исидор Краус). Прво, његова пажња, на почетку романа, могла је бити привучена једино таквом, „литерарном“ поруком, у којој му анонимни саговорник предочава свој доживљај бескрајног простора између речи као једини преостали свет у коме још може нешто осетити. Очигледно је да литература има посебно место и у приватним односима које писац гради („Књиге нам дају много више слободе него све друго на овом свету“). Тако је са Ирмом, тако са тајанственим саговорником, тако са женама које му постају блиске. Он доживљава уметност као ону снагу која нас може припремити за смрт, а писање изједначава са путем долажења до јасности, до смисла. Иако га у суштини демистификује, сводећи писање на проналажење једне реченице, оне „која поседује исконску снагу да те натера на следећи корак“, главни лик свој пут писца гледа заправо као једино могуће избављење. При том правац избављења не замишља ван живота, већ управо у животу као таквом, омекшаном љубављу и уметношћу. У том накнадном живљењу тренутака који су га подстакли на бекство, писац је помирио литературу и живот, увиђајући, како каже: „да сада, из неког разлога, смем да пустим у себе ту нежност“.
Остаје, наравно, упитаност над многим стварима, али и неочекивани одговори и објашњења. Да ли искуство демантује наш младалачки оптимизам? Да ли је зрелост стваралачког поступка независна од животне доби? Да ли је узалудно расправљати о неправди јер је то само део плана деструктивних сила које рачунају на наше изгарање? Да ли је… или сам само то тако схватила у том бескрајном простору између речи? Никаквом преиспитивању не подлеже, међутим, посебност сваког појединачног живота где „све се догађа увек и никад“ и „све се понавља бескрајно и непоновљиво“.[1]
Свакако прочитајте „Лаконоги дан“ и, упркос мом „сецирању“ његових страница, доживите истинску радост читања!
Слађана Ракић, проф.
[1] Данило Киш, Енциклопедија мртвих
