Roman Lakonogi dan Jelene Lengold različit je od mnoštva romana prisutnih na ovim, bivšim srpsko-hrvatskim jezičkim prostorima. Različit je pre svega po tome što ne govori niti o jednoj od često eksploatisanih tema, poput bratoubilačkih ratova, izbeglištva, nasilja nad ženama, srpskim srednjovekovnim vladarima i tome slično. Ta početna razlika, uz niz kvaliteta koji slede, preobražava se u istinsku autentičnost, i sadržaja, i pripovedanja. A s obzirom da pesnikinja stoji iza svega, pripovedanje života se odvija poput onog u Enciklopediji mrtvih Danila Kiša, gde „svako je razdoblje dato u nekoj vrsti pesničke kvinstencije i metafore“.
Ukratko, roman govori o životu, onakvom kakvim ga upoznaje, savladava, uživa i zapisuje niko drugi do Pisac. Njegovo profesionalno i životno iskustvo donose mu privid uspeha kod čitalaca, kod žena, ali mu još uvek ne daju potpuno pouzdanje u reči i korake. Iz stanja da je jedini izbor koji možemo napraviti onaj o pravcu sopstvenog bega, pisac kreće da preispituje svoje mesto u događajima koji su mu odredili život. Osećanje nezadovoljstva zbog naknadnog upoznavanja s tim događajima i međusobnim tajnama osoba do kojih mu je u životu najviše stalo, čini da se ponovo suoči s razlozima svog davnašnjeg bega i da mu deo života koji se odvijao mimo njega postane još dragoceniji.
Koraci ovog preokreta su u specifičnoj vezi upravo sa činjenicom da se radi o Piscu (glavni lik, pripovedač, Isidor Kraus). Prvo, njegova pažnja, na početku romana, mogla je biti privučena jedino takvom, „literarnom“ porukom, u kojoj mu anonimni sagovornik predočava svoj doživljaj beskrajnog prostora između reči kao jedini preostali svet u kome još može nešto osetiti. Očigledno je da literatura ima posebno mesto i u privatnim odnosima koje pisac gradi („Knjige nam daju mnogo više slobode nego sve drugo na ovom svetu“). Tako je sa Irmom, tako sa tajanstvenim sagovornikom, tako sa ženama koje mu postaju bliske. On doživljava umetnost kao onu snagu koja nas može pripremiti za smrt, a pisanje izjednačava sa putem dolaženja do jasnosti, do smisla. Iako ga u suštini demistifikuje, svodeći pisanje na pronalaženje jedne rečenice, one „koja poseduje iskonsku snagu da te natera na sledeći korak“, glavni lik svoj put pisca gleda zapravo kao jedino moguće izbavljenje. Pri tom pravac izbavljenja ne zamišlja van života, već upravo u životu kao takvom, omekšanom ljubavlju i umetnošću. U tom naknadnom življenju trenutaka koji su ga podstakli na bekstvo, pisac je pomirio literaturu i život, uviđajući, kako kaže: „da sada, iz nekog razloga, smem da pustim u sebe tu nežnost“.
Ostaje, naravno, upitanost nad mnogim stvarima, ali i neočekivani odgovori i objašnjenja. Da li iskustvo demantuje naš mladalački optimizam? Da li je zrelost stvaralačkog postupka nezavisna od životne dobi? Da li je uzaludno raspravljati o nepravdi jer je to samo deo plana destruktivnih sila koje računaju na naše izgaranje? Da li je… ili sam samo to tako shvatila u tom beskrajnom prostoru između reči? Nikakvom preispitivanju ne podleže, međutim, posebnost svakog pojedinačnog života gde „sve se događa uvek i nikad“ i „sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo“.[1]
Svakako pročitajte „Lakonogi dan“ i, uprkos mom „seciranju“ njegovih stranica, doživite istinsku radost čitanja!
Slađana Rakić, prof.
[1] Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih
