Почетак » Библиотека » Лутка од марципана

Лутка од марципана

Шта је пронашао, а шта изгубио М. Баздуљ, тражећи тон и боју своје приче?

Да ли је роман „Лутка од марципана“ роман о стваралачком поступку? Ако јесте, онда је мало тога изгубљено. Ако није, онда је медијски свеприсутан лик, Мухарем Баздуљ, обмануо и издавача и реномиране књижевне критичаре.

Рецимо да овај роман, најпре експлицитно, а затим ненаметљиво, тражи начине да помири конкретност књижевно-теоријских захтева и  аморфност грађе, и рецимо да у томе донекле успева. У чему успева? У избору теме не, јер тема О остарелој глумици, осим што инспирише писца, није „јединствено значење“ овог дела. Пре је ово прича о уметници, са свим оним вишезначним релацијама у које је „судбина“ поставља између врха и дна. Приповедач, међутим,  успева у проналажењу тона и боје, једино што тај тон асоцира на помирљивост. Да ли је то помирљивост са начином на који ћемо волети, стварати, одумирати и умирати, није толико важно. Важно је да је тај тон природно повезао делове приче, подједнако оне личне и оне историјске у нешто што може да буде остарели, сетан поглед у протекли живот. Отуд можда и епифанија поводом теме о остарелој глумици проналази ипак своје остварење.

У чему би се онда огледао делимични неуспех намере да се романом пише о стварању романа? Мој скромни утисак је да се он одвија на нивоу језика, више публицистичког него књижевног, са зачуђујућим испадима у колоквијални. Може ли књижевни зналац, какав аутор евидентно јесте, да остави у роману реченицу: „И њој је стало до њега, и воли га, и све…“? Може, али не би смео!

Или нпр. када приповедач стихом из песме Бијелог дугмета попуњава разговор двоје љубавника у освит Другог светског рата, он не чини неки смислени анахронизам, већ, у ствари, не контролише своју опседнутост лајтмотивом израженим у наслову романа. Тако ће се фамозни марципан, заједно са наставком песме Бијелог дугмета, наћи у завршници романа, али, чини се, само ради формалног затварања круга.

Почевши ову малу расправу, поставила сам и могућност да роман није о стварању, већ о нечему тематски једноставнијем. Грађа, живот чешке глумице Лиде Барове, преточена је у роман, романсирану биографију, тј.  приповедање прати линију њеног живота од почетка до конца. Шта у том случају као читаоци добијамо? Интригантну, мелодраматичну причу (доминантан моменат у биографији је ипак љубавна афера са Гебелсом), зачињену скандалима, еротиком и сл. каква иначе привлачи пажњу читалаца жуте штампе и викенд романа? У овом случају  роман није ни морао бити написан, или је могао да постоји као фељтон у неком часопису.

Зато ћу ипак констатовати да ово јесте роман о књижевном стварању, радије него да сумњам како је његов аутор, бавећи се писањем у паузи између многобројних ангажовања на трибинама, телевизијама и дневним листовима, изневерио тренутак епифаније и обмануо књижевну јавност, плаћајући притом данак свеприсутном веровању да се писањем може бавити успут. Е па не може, дууууууууууушооо… (део стиха из цитиране песме Бијелог дугмета )

Слађана Ракић, читалац

Упис у рачунарско одељење

Архива вести




Bivši gimnazijalci...
У години јубилеја представљамо бивше ученике Гимназије:

ГИМНАЗИЈАЛЦИ


Gimnazija na YouTube...
ГИМНАЗИЈА НА YouTube

Преузмите

Безбедан Интернет

Сајт нашег ученика, Михајла Шумаковића, који садржи бројне савете како се заштити на интернету, актуелне теме и проблеме на светски повезаној мрежи рачунара
bezbedaninternet.netai.net