Šta je pronašao, a šta izgubio M. Bazdulj, tražeći ton i boju svoje priče?
Da li je roman „Lutka od marcipana“ roman o stvaralačkom postupku? Ako jeste, onda je malo toga izgubljeno. Ako nije, onda je medijski sveprisutan lik, Muharem Bazdulj, obmanuo i izdavača i renomirane književne kritičare.
Recimo da ovaj roman, najpre eksplicitno, a zatim nenametljivo, traži načine da pomiri konkretnost književno-teorijskih zahteva i amorfnost građe, i recimo da u tome donekle uspeva. U čemu uspeva? U izboru teme ne, jer tema O ostareloj glumici, osim što inspiriše pisca, nije „jedinstveno značenje“ ovog dela. Pre je ovo priča o umetnici, sa svim onim višeznačnim relacijama u koje je „sudbina“ postavlja između vrha i dna. Pripovedač, međutim, uspeva u pronalaženju tona i boje, jedino što taj ton asocira na pomirljivost. Da li je to pomirljivost sa načinom na koji ćemo voleti, stvarati, odumirati i umirati, nije toliko važno. Važno je da je taj ton prirodno povezao delove priče, podjednako one lične i one istorijske u nešto što može da bude ostareli, setan pogled u protekli život. Otud možda i epifanija povodom teme o ostareloj glumici pronalazi ipak svoje ostvarenje.
U čemu bi se onda ogledao delimični neuspeh namere da se romanom piše o stvaranju romana? Moj skromni utisak je da se on odvija na nivou jezika, više publicističkog nego književnog, sa začuđujućim ispadima u kolokvijalni. Može li književni znalac, kakav autor evidentno jeste, da ostavi u romanu rečenicu: „I njoj je stalo do njega, i voli ga, i sve…“? Može, ali ne bi smeo!
Ili npr. kada pripovedač stihom iz pesme Bijelog dugmeta popunjava razgovor dvoje ljubavnika u osvit Drugog svetskog rata, on ne čini neki smisleni anahronizam, već, u stvari, ne kontroliše svoju opsednutost lajtmotivom izraženim u naslovu romana. Tako će se famozni marcipan, zajedno sa nastavkom pesme Bijelog dugmeta, naći u završnici romana, ali, čini se, samo radi formalnog zatvaranja kruga.
Počevši ovu malu raspravu, postavila sam i mogućnost da roman nije o stvaranju, već o nečemu tematski jednostavnijem. Građa, život češke glumice Lide Barove, pretočena je u roman, romansiranu biografiju, tj. pripovedanje prati liniju njenog života od početka do konca. Šta u tom slučaju kao čitaoci dobijamo? Intrigantnu, melodramatičnu priču (dominantan momenat u biografiji je ipak ljubavna afera sa Gebelsom), začinjenu skandalima, erotikom i sl. kakva inače privlači pažnju čitalaca žute štampe i vikend romana? U ovom slučaju roman nije ni morao biti napisan, ili je mogao da postoji kao feljton u nekom časopisu.
Zato ću ipak konstatovati da ovo jeste roman o književnom stvaranju, radije nego da sumnjam kako je njegov autor, baveći se pisanjem u pauzi između mnogobrojnih angažovanja na tribinama, televizijama i dnevnim listovima, izneverio trenutak epifanije i obmanuo književnu javnost, plaćajući pritom danak sveprisutnom verovanju da se pisanjem može baviti usput. E pa ne može, duuuuuuuuuuušooo… (deo stiha iz citirane pesme Bijelog dugmeta )
Slađana Rakić, čitalac
