Volela bih nekako da izbegnem animistički pristup knjigama u ovom tekstu, ali mi to izuzetno teško polazi za rukom. Zašto? Zato što, pre svega, knjige sigurno imaju dušu. Onda zato što su važne, sveprisutne, dominantne, pa ih samim tim doživljavam kao inteligentna bića. Ovo nije ironija, jer mikrokosmos iz koga se javljam je biblioteka.
Htela sam da izbegnem i ovo spontano prostorno lociranje, jer zvuči reporterski, ali neka dođemo do poente, pa makar i putevima koje smo želeli da izbegnemo. I to da su novonabavljene knjige u oktobru kao plodovi žetve sam htela da izbegnem, ali šta ću kad se presijavaju na popodnevnom suncu kao jabuke ili bundeve (rečnici zbog svojih dimenzija malo „vuku“ na bundeve).
Inače svi knjigoljupci bar nesvesno doživljavaju oktobar kao mesec književne žetve. Trude se da po pristupačnijim cenama nabave knjige za kojima su žudeli izvesno ili čak duže vreme. Zato je Sajam bivao poput hodočašća, ma koliko osnovanih kritika na njegov račun postojalo. A eto, ovog oktobra smo hodočastili „na daljinu“ (pošto baš zbunjujuće zvuči, neka bude ipak taj domaći izraz „on-lajn“).
Izdavači su bili prilično susretljivi sa popustima, mada ponegde i „besramno“ poslovni, tretirajući knjige kao robu (3 za 299 dinara, 3 za 499 ili 3 za 999 dinara) . Priznajem da smo takve ponude prihvatili i ne kajemo se zbog toga. Malo smo se češće dopisivali sa izdavačima udžbenika, koji su nam, mahom preko dobre vile Marine, poslali tražene naslove.
Onda je u istom tom oktobru stigao telefonski poziv od bivše gimnazijalke Nevene Karalić (maturirala 2006. godine), koja nam je na poklon ponudila knjige iz sopstvene biblioteke. A kada je kontigent stigao prisustvovali smo otvaranju riznice – odabranim naslovima i izdanjima, na nekoliko jezika, iz različitih sfera! Prava slika jednog lingviste, poliglote, knjigoljupca! Za one koji je poznaju ta riznica je upravo Nevenino ogledalo.
Bilo je ove jeseni baš prilika za te književne metafore (ovo je malo nesrećno spojeno, ali mislim na metafore u kojima su knjige predmet poređenja). Na primer, zar nije čista poezija već i vest da je pesnikinja Lena Volgin dobitnica Matićevog šala za prvu pesničku zbirku. A Lena je zapravo Aleksandra, nekadašnja gimnazijalka, koja nije propustila priliku da dođe u biblioteku i donese svoju zbirku, jednu magičnu, snažnu knjigu.
I baš je mnogo i svuda tih književnih simbola, naročito u biblioteci, i za nijansu više u jesen. A poenta je da simbole valja tumačiti, jer okamenjeni ničemu ne vrede. Zato ove knjige u gimnazijskoj biblioteci moraju da uđu u proces tumačenja. Moraju čitaoci da im otvore korice i da se prepuste čaroliji. A čarolija, dragi gimnazijalci, ne može da nastane ako samo pozajmite obaveznu lektiru, ne razgledajući i sve te, druge knjige, koje vam se nude. Vremena ima, kao i prašine u knjigama, ali opasnosti od čitanja nema (o tome koliko je čak lekovito, nekom drugom prilikom).
I da, budite odgovorni, ali budite i u odabranom društvu. Budite sa knjigama!
P. S. Izvinite zbog donekle manipulativnog naslova.
Slađana Rakić, prof.
