У овом месецу смењивања зиме у пролеће посвећује се, на општу корист и спорадичну радост, нешто већа пажња његовом величанству језику. Нека то буде разлог више да поново говоримо о великом песнику Балашевићу. Овај пут биће то онако како га је видео биограф Иван Ивачковић у књизи Панонски адмирал или Емоционални водич кроз дискографију Ђорђа Балашевића.
Следи приказ књиге (аутор приказа: Слађана Ракић):
У овој књизи спојиле су се две хроничарске фигуре у најбољем смислу речи: Ђорђе Балашевић, песник, лирски хроничар времена и Иван Ивачковић, новинар, хроничар музичке сцене на просторима бивше Југославије. На срећу музичке публике и историчара уметности, овај потоњи је и детаљни хроничар дискографије Ђорђа Балашевића.
Иако је поднаслов књиге „емоционални водич кроз дискографију“, не може се, поред емоција, заобићи и тај истраживачки поступак у представљању дискографије нашег великог песника и музичара. Аутор је тај пут представио хронолошки, од првог сингла и албума, до последњег пројекта, музике из неснимљеног филма „Рани мраз: Прича о Васи Ладачком“. Оно што је ипак истакло у први план емоцију јесте одмотавање круга од његовог краја, односно започињање приче од Ђолетове смрти и туге коју је изазвала широм земаља некадашње Југославије. Аутор књиге, и сам погођен смрћу песника и драгог пријатеља, размотава клупко једног богатог, чудесног живота, чинећи да се изнова дивимо том животу, иако нам се чинило да нам је све о њему толико познато.
Ивачковић резимира наша колективна сећања на Балашевићево стваралаштво, стављајући тај резиме у историјски контекст бурних времена о којима је Ђоле певао и са којима се, храбро и поштено носио. У том резимеу аутор ове књиге наводи и коментарише моменте стицања славе и изазивања зависти, јер једно без другог не иде. Онима који су деценијама пратили ову блештаву музичку каријеру није промакло нпр. сумњичење за додворавање социјалистичком режиму и великом вођи, Титу, иако смо углавном волели ту „заразну“ песму „Рачунајте на нас“. Ђоле је сматрао да му је отета и кајао се што у стиху помиње Тита. Кајао се због одузимања свевремености песми и жалио је што су је присвајали за прилике за које није смела да буде злоупотребљена. Зашто је онда тај, пре свега лирски песник писао ангажоване песме? Некад због тога што су биле пригодне, некад због забаве, али најчешће због тога што је та песникова „осетљивост на неслободу“ оно што му не да да ћути. Ту онај змај надјачава славуја у песми (не убијајући га, како то Лаза Костић види у Змајевој поезији) и при том пева у име младих, у име потцењених, у име насиљем и ратом погођених, у зависности од тога који то неправедни учинци историје погађају песника. У овом прокламовању нечијих, али и његових боли, Балашевић је у црним временима остао светла образа. О томе, на хроничарски занимљив начин говори ова књига.
Онај други песников лик, дубоко лирски, представљен је са правом мером интуиције и анализе, те кроз велике стихове ( с акцентом на зрелост у албуму „Бездан“ и даље) пролазимо вођени умешном руком. Балашевић је пре свега виртуоз у певању о љубави, али Ивачковић уочава и мотив смрти као један од веома присутних у његовим песмама и прати те варијације током времена. Аутор чак мисли да је то певање о смрти нека врста наслућивања раног песниковог краја.
Оно што ће читаоцима ове књиге бити посебно занимљиво јесте документаристички приступ једном богатом стваралаштву кроз дискографију. Ова прича укључује и слику односа међу сарадницима у музичкој продукцији (о сарадњи, али и сукобима) и то у распону од тридесет и више година које у технолошком смислу покривају део музичке историје од сингл плоча и албума на винилу, преко осталих носача звука до апсолутне доминације интернета. Укључена је у ту причу слика музичке продукције у бившој Југославији и сарадњи музичара упркос распаду земље. То је један од разлога зашто је и јунак ове књиге и књига сама, катализатор позитивних мисли и осећања – уметност може спасити свет или бар подстаћи људе да тај свој свет бране од простака, манипулатора и тровача сваке врсте.
Има у књизи и ауторових судова о томе да Балашевић није био сасвим у праву када је у једном од сукоба бивше музичаре свог оркестра („корнијевце“) назвао тезгарошима, али такви моменти управо појачавају утисак документаризма.
Од песникових боли поменута и је и она о неприхватању Балашевића као рок музичара. Зашто није био позван у пројекат Ју рок мисија „За милион година“ (1985) и зашто његове песме нису ушле у једну од домаћих Антологија рок поезије? Но, убрзо је Балашевић схватио да је он „жанр за себе“ и када је са „Безданом“ (1986) почео да прима признања и од рок естаблишмента, полако је то престало да му буде важно па је наставио да гради сопствени уметнички израз.
Превише је ситница у овој књизи да бисте је читали као друге биографије славних музичара. Она се може прочитати у даху због емоција и драматичности једног доба и живота у њему, али се подједнако може читати и као специфична музичка енциклопедија једног времена и простора. Али како год да је читате, једно је сигурно – уживаћете!
