U ovom mesecu smenjivanja zime u proleće posvećuje se, na opštu korist i sporadičnu radost, nešto veća pažnja njegovom veličanstvu jeziku. Neka to bude razlog više da ponovo govorimo o velikom pesniku Balaševiću. Ovaj put biće to onako kako ga je video biograf Ivan Ivačković u knjizi Panonski admiral ili Emocionalni vodič kroz diskografiju Đorđa Balaševića.
Sledi prikaz knjige (autor prikaza: Slađana Rakić):
U ovoj knjizi spojile su se dve hroničarske figure u najboljem smislu reči: Đorđe Balašević, pesnik, lirski hroničar vremena i Ivan Ivačković, novinar, hroničar muzičke scene na prostorima bivše Jugoslavije. Na sreću muzičke publike i istoričara umetnosti, ovaj potonji je i detaljni hroničar diskografije Đorđa Balaševića.
Iako je podnaslov knjige „emocionalni vodič kroz diskografiju“, ne može se, pored emocija, zaobići i taj istraživački postupak u predstavljanju diskografije našeg velikog pesnika i muzičara. Autor je taj put predstavio hronološki, od prvog singla i albuma, do poslednjeg projekta, muzike iz nesnimljenog filma „Rani mraz: Priča o Vasi Ladačkom“. Ono što je ipak istaklo u prvi plan emociju jeste odmotavanje kruga od njegovog kraja, odnosno započinjanje priče od Đoletove smrti i tuge koju je izazvala širom zemalja nekadašnje Jugoslavije. Autor knjige, i sam pogođen smrću pesnika i dragog prijatelja, razmotava klupko jednog bogatog, čudesnog života, čineći da se iznova divimo tom životu, iako nam se činilo da nam je sve o njemu toliko poznato.
Ivačković rezimira naša kolektivna sećanja na Balaševićevo stvaralaštvo, stavljajući taj rezime u istorijski kontekst burnih vremena o kojima je Đole pevao i sa kojima se, hrabro i pošteno nosio. U tom rezimeu autor ove knjige navodi i komentariše momente sticanja slave i izazivanja zavisti, jer jedno bez drugog ne ide. Onima koji su decenijama pratili ovu bleštavu muzičku karijeru nije promaklo npr. sumnjičenje za dodvoravanje socijalističkom režimu i velikom vođi, Titu, iako smo uglavnom voleli tu „zaraznu“ pesmu „Računajte na nas“. Đole je smatrao da mu je oteta i kajao se što u stihu pominje Tita. Kajao se zbog oduzimanja svevremenosti pesmi i žalio je što su je prisvajali za prilike za koje nije smela da bude zloupotrebljena. Zašto je onda taj, pre svega lirski pesnik pisao angažovane pesme? Nekad zbog toga što su bile prigodne, nekad zbog zabave, ali najčešće zbog toga što je ta pesnikova „osetljivost na neslobodu“ ono što mu ne da da ćuti. Tu onaj zmaj nadjačava slavuja u pesmi (ne ubijajući ga, kako to Laza Kostić vidi u Zmajevoj poeziji) i pri tom peva u ime mladih, u ime potcenjenih, u ime nasiljem i ratom pogođenih, u zavisnosti od toga koji to nepravedni učinci istorije pogađaju pesnika. U ovom proklamovanju nečijih, ali i njegovih boli, Balašević je u crnim vremenima ostao svetla obraza. O tome, na hroničarski zanimljiv način govori ova knjiga.
Onaj drugi pesnikov lik, duboko lirski, predstavljen je sa pravom merom intuicije i analize, te kroz velike stihove ( s akcentom na zrelost u albumu „Bezdan“ i dalje) prolazimo vođeni umešnom rukom. Balašević je pre svega virtuoz u pevanju o ljubavi, ali Ivačković uočava i motiv smrti kao jedan od veoma prisutnih u njegovim pesmama i prati te varijacije tokom vremena. Autor čak misli da je to pevanje o smrti neka vrsta naslućivanja ranog pesnikovog kraja.
Ono što će čitaocima ove knjige biti posebno zanimljivo jeste dokumentaristički pristup jednom bogatom stvaralaštvu kroz diskografiju. Ova priča uključuje i sliku odnosa među saradnicima u muzičkoj produkciji (o saradnji, ali i sukobima) i to u rasponu od trideset i više godina koje u tehnološkom smislu pokrivaju deo muzičke istorije od singl ploča i albuma na vinilu, preko ostalih nosača zvuka do apsolutne dominacije interneta. Uključena je u tu priču slika muzičke produkcije u bivšoj Jugoslaviji i saradnji muzičara uprkos raspadu zemlje. To je jedan od razloga zašto je i junak ove knjige i knjiga sama, katalizator pozitivnih misli i osećanja – umetnost može spasiti svet ili bar podstaći ljude da taj svoj svet brane od prostaka, manipulatora i trovača svake vrste.
Ima u knjizi i autorovih sudova o tome da Balašević nije bio sasvim u pravu kada je u jednom od sukoba bivše muzičare svog orkestra („kornijevce“) nazvao tezgarošima, ali takvi momenti upravo pojačavaju utisak dokumentarizma.
Od pesnikovih boli pomenuta i je i ona o neprihvatanju Balaševića kao rok muzičara. Zašto nije bio pozvan u projekat Ju rok misija „Za milion godina“ (1985) i zašto njegove pesme nisu ušle u jednu od domaćih Antologija rok poezije? No, ubrzo je Balašević shvatio da je on „žanr za sebe“ i kada je sa „Bezdanom“ (1986) počeo da prima priznanja i od rok establišmenta, polako je to prestalo da mu bude važno pa je nastavio da gradi sopstveni umetnički izraz.
Previše je sitnica u ovoj knjizi da biste je čitali kao druge biografije slavnih muzičara. Ona se može pročitati u dahu zbog emocija i dramatičnosti jednog doba i života u njemu, ali se podjednako može čitati i kao specifična muzička enciklopedija jednog vremena i prostora. Ali kako god da je čitate, jedno je sigurno – uživaćete!
