Stigosmo u Grac. Brzim vozom iz Slovenije. Tačno na vreme. Vreme letnje. Pretoplo za april. Na ulicama puno ljudi. U kafićima i restoranima takođe.
Samo što stigosmo, sve deluje nepoznato i nesavladivo. Međutim, tokom tih nekoliko dana, stekosmo utisak kao da smo kod kuće.
Reka Mura neustrašivo teče i čuva obale Graca. Zastadosmo na glavnom gradskom trgu od lepote. Autentične fasade iz austrougarskog doba, krivudave ulice, prelepa katedrala, zeleni, cvetni, uređeni parkovi. A u daljini Šlosberg, brdo sa prelepim pogledom na ceo Grac, grad pod zaštitom UNESK-a.
Spoj starog i modernog. Mirnog i dinamičnog. Nečujni tramvaji, još nečujniji biciklisti. Grac živi i danju i noću. Opušteni i ležerni ljudi. Čini se kao da nema žurbe i da je sve uvek pod kontrolom.
Vozimo se tramvajem. Silazimo na Jakomini placu. Znak prepoznavanja je Mek Donald reklama. Prolazimo pored nje, idemo duž ulice, skrećemo desno i, praktično u samom centru grada, nailazimo na školu BHAK Gracbachgasse.
Škola kao i grad, spoj tradicionalnog i modernog. Ulazimo u stari deo škole, impozantnu zgradu koja odoleva vremenu i nailazimo na srdačan doček. I od kolega, i od đaka. Od osmog do dvanaestog aprila, ova škola je naše radno mesto.
Učionice prostrane, čiste, moderno opremljene. Biblioteka mami da se sklupčaš u nekom uglu i čitaš po ceo dan. Kantina podstiče čulo mirisa i ukusa mirisom domaćih đakonija. Školsko dvorište buja od cveća i drveća. Mnogobrojni đaci, oko devetsto njih, hoda hodnicima ove škole, poznaje svaki kutak i uči jezike, informatiku, istoriju, projektni menadžment, ima praksu ili čas fizičkog vaspitanja na terenu za odbojku na pesku.
Časovi, koji traju pedeset minuta, nižu se jedan za drugim, dani takođe. Upoznajemo puno đaka, neki su čak i sa našeg podneblja. Upoznajemo i puno kolega koji predaju raznovrsne predmete i koji prave poneki predah u udobnoj zbornici, u kojoj ima mesta i za rad i za odmor.
Naša petodnevna avantura džob šedovinga se polako bliži kraju. Stekosmo dodatno iskustvo, naučismo mnogo toga novog, vreme je za povratak kući.
Vraćajući se brzim vozom, koji je pošao tačno na vreme iz Graca i koji stiže tačno u sekundu u Sloveniju, polako nam se utisci sležu.
Skoro ne sretosmo toliko divnih, srdačnih, pozitivnih, ležernih i kompletnih ljudi na jednom mestu. Neprestano tragaju za novim idejama, šire horizonte, putuju na školske razmene ili seminare.
Pitoreskni Grac neprestano vrvi, od biciklista, šetača, turista, lokalnog stanovništva koje se ponosi svojim gradom i svojom pokrajinom Štajerskom. Parkovi prepuni dece, porodica, parova, ulice koje bruje dinamičnošću i, paradoksalno, odišu nekim spokojem, škola u kojoj svako radi svoj posao, daje sve od sebe i razume i prepoznaje svoju svrhu. I još mnogo toga što na papir ne može da stane, jer mu ne bi bilo kraja, a neka iskustva se moraju lično doživeti i steći.
Pozdrav iz Graca. Pozdrav iz Austrije. I ne zaboravite da kupite Mocart kugle, posetite Muzej savremene umetnosti u ruhu druželjubivog vanzemaljca, kao i vrtove palate Egenberg, nadomak samog Graca. Jer sve je to lepota jedna, koja čini da se osetite ispunjeno zato što ste saznali i videli nešto novo, proširili vidike i napravili još jednu lepu uspomenu u nizu.
Sanja Stanković, prof.
